Od tada sam život posvetila njemu, nikada drugog nisam imala, ali zadnjih godinu dvije, naposto gorim, non stop sam vlažna, kao da su mi 22, a ne 42 godine, ali veliki mi je problem pronaći muškarca koji bi moje potrebe zadovoljio. Prošli vikend sam bila sa prijateljicama na večeri, sve udate i na kraju su sve otišle svojim muževima na punjenje, a ja svojoj kući na samozadovoljavanje. Tako ležim ne krevetu, diram se, guram razne predmete, pokušavam da zadovoljim sebe, ali ne ide. Tada mi je prošlo kroz glavu nešto najodvratnije, ali u tom stanju jedini mogući način da konačno budem ispunjena kako nisam godinama. Ustajem tako bez odjeće, sva umazana, mokra i bez razmišljanja ulazim u sobu mog sina koji je čvrsto spavao. Počinjem da ga diram i u tom trenutku se on budi. Kada je vidio šta radim, počeo me psovati i bukvalno me izbacio iz sobe. Nemate pojma kako sam se tada osjećala… Tek ujutro sam...Bobi je navratio posle podne. »Da ne znaš možda koliko košta amputacija noge?« upitah ga. »12.000 dolara.« Kad je Bobi otišao, telefonirao sam mom lekaru. Krenuo sam u Hjuston sa debelo zavijenom nogom. Uzimao sam antibiotike da sprečim infekciju. Lekar mi je spomenuo da bilo kakvo piće poništava dejstvo antibiotika. Na čitanju, u muzeju moderne umetnosti, bio sam trezan. Kada sam pročitao par pesama, neko iz publike upita: »Kako to da niste pijani?« »Henri Kinaski nije mogao da dođe«, rekoh. »Ja sam njegov brat Efrem.« Pročitao sam još jednu pesmu, a onda im se ispovedio o antibioticima. Kazao sam i da je protiv muzejskih pravila da se pije u prostorijama. Neko iz publike se popeo do mene s pivom. Popio sam i čitao još. Neko drugi se popeo s novim pivom. Onda je nastala poplava piva. Pesme su postale bolje. Posle toga, bila je zabava i večera u kafani. Za istim stolom, sedela je naspram mene apsolutno najlepša devojka koju sam ikad video. Ličila je na mladu Ketrin Hepbern. Imala je jedno 22 godine i prosto je zračila lepotom. Non-stop sam zbijao glupe šale nazivajući je Ketrin Hepbern. Izgleda da joj se dopalo. Ništa nisam očekivao od toga. Bila je sa drugaricom. Kad je došlo vreme da se ide, rekao sam direktorki muzeja, ženi koja se zvala Nana, u čijoj kući sam spavao: »Nedostajaće mi. Nestvarno je dobra.« »Ide i ona s nama.« »Ne mogu da verujem.« ... međutim, kasnije, bila je tu, kod Nane, u spavaćoj sobi sa mnom. Imala je na sebi dugu spavaćicu i sedela je na ivici kreveta češljajući svoju bujnu dugu kosu. Smešila mi se. »Kako ti je ime?« upitah. »Laura«, reče ona. »Znaš šta, Laura, zvaću te Ketrin.« »Dobro«, reče ona. Kosa joj je bila crvenkastosmeđa i zbilja dugačka. Ketrin je bila mala rastom, ali dobrih proporcija. Njeno lice bilo je ono najlepše na njoj. »Da ti sipam piće?« upitah. »O ne, ne pijem. Ne volim da pijem.« U stvari, plašila me. Nikako da shvatim otkud ona tu sa mnom. Nije izgledalo da se jebe sa svakim. Otišao sam u kupatilo, vratio se i ugasio svetlo. Mogao sam da je osetim kako ulazi u krevet pored mene. Obgrlio sam je rukama i počeli smo da se ljubimo. Nisam mogao da poverujem u svoju sreću. Otkud mi pravo na to? Kako je nekoliko knjiga pesama moglo to da stvori? Nije bilo načina da se shvati. U svakom slučaju, nije se moglo odbiti. Digao mi se neviđeno. Iznenada, spustila se naniže i primila mi karu ustima. Gledao sam lagano kretanje njene glave i tela na mesečini. Nije bila tako dobra u tome kao neke, ali fakat da je ona to činila, izluđivao me. Baš kad mi je došlo da svršim, posegnuo sam rukom i zakopao je u tu masu predivne kose, vukući je na mesečini dok sam svršavao u Ketrinina usta.
0 comments:
Post a Comment