Majndi je ostala jedno nedelju dana. Upoznao sam je s mojim prijateljima. Izlazili smo na razna mesta. Ali ništa još nije bilo rešeno.

Majndi je ostala jedno nedelju dana. Upoznao sam je s mojim prijateljima. Izlazili smo na razna mesta. Ali ništa još nije bilo rešeno.

Nisam mogao da svršim. Njoj izgleda nije smetalo. Čudna neka stvar. Jedno veče, oko 10 i 45, Majndi je pila u dnevnoj sobi i čitala časopis. Ja sam ležao na krevetu samo u gaćama, pijan, pušeći, s pićem na stolici. Žurio sam u plavi plafon, ne osećajući ništa i ne misleći ni o čemu. Neko je zakucao na ulazna vrata. Majndi reče: »Da otvorim ja?« »Aha«, rekoh, »otvori.« Čuo sam Majndi kako otvara vrati. Zatim Lidijin glas. »Svratila sam samo da pogledam moju suparnicu.« Oho, pomislih, baš lepo. Ustaću i sipaću obema piće, ima svi zajedno da pijemo i pričamo. Volim međusobno razumevanje kod mojih žena. Onda čuh Lidiju kako kaže: »Ti si zgodna mala stvar, a?« Zatim je Majndi vrisnula. I Lidija je vrisnula. Začulo se gušanje, roktanje, tela kako lete. Nameštaj se uznemirio. Majndi je opet kriknula — krik nekog ko je napadnut. Lidija je kriknula — krik tigrice koja ubija. Skočio sam s kreveta. Krenuo sam da ih razdvojim. Jurnuo sam u dnevnu sobu, u gaćama. Bilo je to čupanje za kosu, pljuvanje, grebanje, ludačka scena. Poleteo sam da ih razdvojim. Sapleo sam se o jednu moju cipelu na tepihu i pao svom težinom. Majndi je istrčala napolje, a Lidija odmah za njom. Trčale su niz dvorište prema ulici. Čuo sam novi krik. Prošlo je nekoliko minuta. Ustao sam i zatvorio vrata. Majndi je očigledno uspela da pobegne, jer je najednom Lidija ušla. Sela je na stolicu pored vrata. Pogledala me. »Žao mi je. Upišala sam se.« Bukvalno, to je bilo to. Imala je tamnu mrlju na preponi i jedna nogavica bila joj je mokra. »Nema veze«, rekoh. Sipao sam Lidiji piće. Sedela je držeći čašu u ruci. Ja nisam bio u stanju da držim svoje piće. Ćutali smo. Uskoro, začu se kucanje na vratima. Ustao sam onako u gaćama i otvorio. Moj veliki, beli, mlohavi trbuh visio je iznad gaća. Dvojica pubova stajali su pred vratima. »Zdravo«, rekoh. »Došli smo po pozivu da je izazvan nered.« »Mala porodična svađa«, rekoh ja. »Imamo neke podatke,« reče pub koji je stajao bliže meni. »Tu ima dve žene.« »Obično je tako«, rekoh. »Dobro«, reče prvi pub. »Da vam postavim samo jedno pitanje.« »U redu.« »Koju od dve žene hoćete?« »Uzeću ovu.« Pokazao sam na Lidiju koja je sedela na stolici, sva upišana. »U redu, prijatelju, jeste li sigurni?« »Siguran sam.« Pajkani odoše i eto mene ponovo s Lidijom