Sve je ukazivalo na to da ću postati veoma uspešan,bio sam brilijantan đak,super talentovan odbojkaš za kog su se interesovali mnogi prvoligaški klubovi,veoma zgodan i da ne nabrajam dalje.Sve se odvijalo kako se samo poželeti može,sve do tog dvadesetog junskog dana kada sam izgubio oca saobraćajnoj nesreći. Ostao sam sam sa 44 godine starom majkom i ogromnom tugom koja se uvukla u naš dom. Od tog dana činilo mi se kao da je vreme stalo,posebno se to osećalo dva-tri dana posle sahrane kada smo ostali sami ja i mama u avetno praznoj kućerini ispunjenoj tugom i nekom ubijajućom..U proleće 1997. godine u redakciju je stiglo pismo izvesne gospođe Danijele „sa prebivalištem u Beogradu” i prvih dvadesetak kucanih strana rukopisa „Zagrebačka dama – ulična drolja”. Od tada do danas primili smo devetnaest nastavaka ovog – kako ga je ona nazvala, porno romana, u stvari njene životne ispovesti.„Moje životno iskustvo, piše Danijela, može se najjednostavnije definisati kao prostitutsko-pornografsko. Reč je o stvarnim dogadajima iz mog života tokom petogodišnjeg perioda, ovde i u inostranstvu.Rodom sam iz Zagreba, majka dvoje dece, sina i ćerke, ali nakon poznatih dogadaja u našoj zemlji izgubila sam muža i napustila rodni grad; sticajem okoinosti stupiia sam na prostitutsku scenu, a potom se uključila i u pornografski biznis.Tekst je stvarnost, teme su škakljive, no ja – oslobođena moralnih barijera – ništa nisam htela da prikrivam. Ekstremne perverzije i incestuozni seks kod mnogih će izazvati osude i gnušanje. Ako im je za utehu, povremeno su me pritiskali griža savesti, frustracije i depresije, ali tada sam sebe podsećala da sam bila primorana da se na ulici izborim za egzistenciju, svoju i svoje dece. Bez velikog spisateljskog iskustva, prepuštam vama da birate naslove i vršite redaktorske intervencije, naravno, ako uopšte odlučite da moju ispovest štampate u Zabranjenom voću… Zbog zaštite integriteta moje dece (koja su se u međuvremenu odrekla prostitutskih angažmana), ne želim da objavite moje bliže podatke.” Zagrebačka Dama – Ulična Drolja 1 Kada je 1991. počeo rat, živela sam u Zagrebu sa mužem i dvoje dece tinejdžerskog uzrasta. Kao i mnogi drugi, morala sam da nestanem sa tih prostora, zna se zbog čega. Obrela sam se u Beogradu sa dvoje dece bez igde ičega, nezaštićena s malo ušteđevine. Moja šira porodica se rasturila… S novcem koji sam imala, živela sam nekako do kraja ’92. godine. Ušteđevma je neumitno isticala a onda sam morala iznajmiti skromniji stančić. Panika me je hvatala da ću ostati na ulici. Opšti haos, posla nigde a pomoći niotkuda. Do rata sam živela fino i bila sam posvećena samo svojoj porodici, ali sam u trideset trećoj praktično ostala sama na ulici sa dvoje dece. Trudila sam se da negde nešto zaradim, ali je to bilo ponižavajuće plaćeno i samo sam se nervirala uz sve svoje muke. Uz to, svi koje sam molila za posao želeli su da me najpre jebu pa tek onda, možda, posao. Da, takva su to bila vremena. Bila sam gradska dama, lepo doterana, urbane provencijencije, zgodna ženica, Zagrepčanka i ne zameram onima koji su me seksualno želeli. Počela je, za mene, duga i neizvesna 93. godina, koja me je dovela u velika iskušenja. Moje zalihe deviza su nestale. Panika i strah. Šta dalje? Gazda mi da otkaz jer sam kasnila par meseci sa kirijom. Na ulici sa dvoje dečice navrat-nanos, pronađem neku podrumsku rupu od stana za stotinjak maraka. Gazda je bio, na prvi pogled, susretljiv čovek koji me je rado prihvatio. U to vreme je ostao samac, žena mu umrla. Ostao čovek usamljen u šezdeset trećoj, bez dece, bez nekog bliskog. Verovatno se malo raznežio na mene i decu. Iznad je imao svoj veliki stan a podrumsku prizemnu prostoriju je sredio u stančić koji je dotle bio u derutnom stanju. No, bila sam srećna i da sam to zgrabila. Kao izbeglica, krstarila sam Beogradom u potrazi za bilo kakvim poslom. Deprimirana, na svašta sam pomišljala. A inflacija je pokazala svoje prave zube. Sve je otišlo dođavola. Januar mesec, hladno, a ja bez dinara. Pitam gazdu da mi pozajmi nešto da kupim deci mleko. On se na to nasmeja i pokaza mi odrezak od svoje penzije. Sve mi je bilo jasno. Sledećih dana deca i ja jedemo neke konzerve od Crvenog krsta (pomoć koju sam dobijala kao izbeglica), računi stižu, kiriju još nisam platila… Celu noć ne spavam. Ujutru dočekujem gazdu i onako bunovna molim da me pričeka dva-tri dana. Strpljiv je, razume moju poziciju. Izađem u centar, čitam oglase, ali ništa ne nalazim. Razmišljam o deci, o prošlim danima življenja u Zagrebu… Nemam ni šta da obučem, nosim neku polovnu zimsku garderobu (i to dobila od Crvenog krsta), no ipak ne gubim nadu. Nervozna vraćam se kući, a deca me s vrata pitaju da li sam im kupila čokoladu. Sranje! Ležem na kauč i pušim predzadnju cigaretu. U velikoj sam dilemi, nervozna i frustrirana. Novac sutra moram dati gazdi, već me predugo čeka. Razmičem zavesu i gledam decu kako mirno spavaju. Razmišljam gde ću sa njima… Preostaje mi samo jedna mogućnost. Kad su deca zaspala, oko devet uveče, našminkana jeftinijom maskarom i karminom, u ofucanom mantilu izlazim u hladnu januarsku noć. Vozim se trolejbusom do centra, a onda šetnjom unaokolo promatram i očekujem neko čudo da mi se desi. Gledam prolaznike i lagano se spuštam do Zelenjaka. Vidim neke devojke i po maniru prepoznajem da su ulične prostitutke. Šetkaju se tamo-amo, čekaju klijente. Prođem jednom, dva puta pored njih. One misle da sam slučajna prolaznica, a i izgledam neprikladno za prodavačicu Ijubavi. Ohrabrim se i priđem jednoj kurvi. Zgodna je i atraktivno obučena: klijent može temeljito da oceni robu na prvi pogled. Zamolim je za cigaretu, duboko uvučem dim ne bi li se nekako okuražila i pitam je ponešto o poslu kojim se bavi. Ona me gleda popreko, kao da oseća da sam početnica, po prvi put izašla na ulicu sa ciljem da joj konkurišem.
0 comments:
Post a Comment