Hrabro ponavljao je on bacite se na fakturu, ne idite na detalj. Pojednostavljujte, pojednostavljujte, bez pravila i stega. U mom razredu svaki đak treba da radi prema svom temperamentu!

Hrabro ponavljao je on bacite se na fakturu, ne idite na detalj. Pojednostavljujte, pojednostavljujte, bez pravila i stega. U mom razredu svaki đak treba da radi prema svom temperamentu!
Profesor slikarstva! Profesor! Kakav glupak! Koliko će biti potrebno revolucija, koliko ratova da bismo se vratili onoj izuzetno reakcionarnoj istini da je „strogost" prvi uslov svake hijerarhije, i da je stega u stvari kalup oblika. Profesor slikarstva! Profesor! Kakav glupak! U Madridu sam, paradoksalno, bio jedini slikar koji se bavio kubizmom i zahtevao sam zato od svojih profesora da me nauče preciznim pravilima crteža, perspektive i boje. Moji drugovi su smatrali da sam reakcionar, protivnik progresa. Oni su sebe smatrali revolucionarima i novatorima, i to zbog toga što im je bilo dozvoljeno da slikaju bilo kako, i zbog toga što su sa svojih paleta izbacili crnu boju i zamenili je ljubičastom. Nema crne boje, tvrdili su oni, sve je obojeno svetlošću, pa i same senke su ljubičaste. To revolucionarno impresionističko otkriće ja sam bio učinio u dvadesetoj godini, pa čak ni tada nisam počinio grešku i odbacio crnu boju. Jedan jedini pogled na malog Renoara iz jedne kolekcije u Barseloni bio mi je dovoljan da shvatim. Oni su godinama tapkali u mestu nad svojim prljavim, loše svarenim duginim bojama! Bože, kako ljudi mogu da budu glupi! Svi su se rugali jednom starom profesoru, a on je jedini poznavao dobro svoj posao i posedovao pravu profesionalnu savest. I sam sam kasnije često žalio što nisam poklanjao dovoljno pažnje njegovim savetima. Hoze Moreno Karbanero bio je nekada veoma poznat u Spaniji. Neka njegova platna, inspirisana scenama iz Don Kihota, i danas mi se sviđaju, čak i više nego ranije. Dolazio je u sakou, s crnim biserom u kravati i popravljao je naše crteže u belim rukavicama da se ne bi isprljao. Dva-tri poteza ugljenom bila su mu dovoljna da kao nekim čudom postavi crtež na mesto. Imao je male oči medijuma koje su sve fotografisale kao Mesonijeove. Đaci su čekali da ode, pa su brisali njegove ispravke i ponovo radili crtež prema svom ,,temperamentu". Njihova lenost mogla se uporediti samo sa njihovim bespredmetnim i bednim pretenzijama, osrednjim pretenzijama koje nisu bile u stanju da se spuste do nivoa zdravog razuma i da se izdignu na vrhove ponosa. Kakvi ste glupaci bili, drugovi moji sa Akademije! Jednoga dana doneo sam monografiju dela Žorža Braka. Oni nisu nikada videli kubističke slike i nijedan učenikAkademije nije imao nameru da ovo slikarstvo shvati ozbiljno. Jedino je profesor anatomije, čiji je duh imao nešto malo više naučnog u sebi, zamolio da mu posudim tu knjižicu. Priznao je da nikada nije video kubističke slike, ali mu se činilo da treba poštovati čak i ono što ne razumemo. Od trenutka kada se takve stvari štampaju crno na belo, znači da za to postoji dobar razlog. Sutradan ujutru vratio mi je knjigu. Pročitao je uvod, koji je prilično dobro razumeo. Da bi mi to dokazao, naveo mi je nekoliko primera nefigurativnih prvenstveno geometrijskih slika iz prošlosti. Ja sam odgovorio da to nije baš isto, i da kubizam sadrži u sebi crtež koji se veoma približava figurativnom. Profesor anatomije je ispričao svojim kolegama koliko su originalne i inteligentne moje estetske ideje. Svi su počeli da me smatraju nekom vrstom natprirodnog bića. Ova pažnja kojom su me okružili probudila je ekshibicionizam mog detinjstva. Pošto oni nisu mogli ničemu da me nauče, mislio sam da treba ja da im objasnim šta je to „ličnost". Uprkos iskušenjima nastavio sam da se primerno ponašam: nikada nisam izostajao sa časova, bio sam pun poštovanja, radio sam deset puta brže i deset puta bolje svaki predmet od najboljeg učenika u razredu. Međutim, profesori nisu mogli da se odluče da me smatraju „umetnikom". On je veoma ozbiljan govorili su veoma vešt i uspeva u onome što naumi. Ali, hladan je kao led, u njegovim delima nema emocije, jer on nije ličnost. On je racionalan i, bez sumnje, intelektualac. Za umetnost treba imati srce! Prošla su četiri meseca od mog dolaska u Madrid i ja sam nastavio da živim isto onako metodično, trezveno i marljivo kao prvih dana. Bolje rečeno, ove osobine pretvarale su se kod mene u asketizam. Zeleo sam da živim u zatvoru, i da sam tamo živeo, nijednog trenutka ne bih zažalio ni za jednom česticom svoje slobode. Na mojim slikama sve je postalo strože. Pripremao sam platna natapajući ih preterano debelim slojem boje i lepka. Na tim gipsastim površinama naslikao sam za vreme prva četiri meseca boravka u Madridu dva kapitalna dela, upečatljiva kao neki autodafe. To je i bio autodafe, jer je podloga od lepka popucala i moje slike su se raspale. Međutim, pre nego što su propale, bile su otkrivene i zajedno sa njima otkrili su i mene. Studentski dom je bio podeljen na grupe i podgrupe. Jedna od tih grupa smatrala je da pripada književnoj i umetničkoj avangardi, nonkomformistima. U njoj su već klijale katastrofalne mijazme posleratnog perioda. Ta grupa je nasledila jednu malu negativističku i paradoksalnu tradiciju od jedne druge grupe literata i slikara koji su sebe nazivali „ultrašima" i upotrebljavala jedan od onih „izama" koji su rođeni kao posledica zbrkanih evropskih uticaja. Oni su, manje ili više, bili u vezi sa dadaistima. U ovoj grupi iz doma nalazili su se Pepin Belo, Luis Bunjuel, Garsija Lorka, Pedro Garfijas, Euhenio Montes, R. Barades i neki drugi. Od svih koje sam u to vreme upoznao, samo će se dvojica uspeti do vrha: Garsija Lorka u pesništvu i drami i Euhenio Montez u oblasti duše i inteligencije. Jedan je bio iz Granade, drugi iz Sen Žan de Kompostela.