I Kares Krosbi je putovala na „Šamplenu". Razočarana što nije mogla da realizuje naš plan o hlebu dugačkom petnaest metara u Ermenonvilu, razgovarala je sa kapetanom i zamolila ga da naredi da nam se ispeče što je moguće duži francuski hleb.

I Kares Krosbi je putovala na „Šamplenu". Razočarana što nije mogla da realizuje naš plan o hlebu dugačkom petnaest metara u Ermenonvilu, razgovarala je sa kapetanom i zamolila ga da naredi da nam se ispeče što je moguće duži francuski hleb.
Upoznali su nas sa brodskim kuvarom i on je obećao da će nam umesiti dva i po metra dugačak hleb koji će iznutra učvrstiti drvenom palicom. Sutradan su mi doneli u kabinu, lepo uvijen u celofan, taj hleb kojim sam mislio da zainteresujem novinare ako budu došli da me intervjuišu. Svi su na brodu sa prezirom govorili o neobrazovanim i indiskretnim novinarima koji vas, ne prestajući da žvaću gumu, zasipaju pitanjima. Svi su se pretvarali kako su pronašli način da ih izbegnu, ali to je bila hipokrizija, jer su svi u stvari umirali od želje da budu intervjuisani. Ja sam, suprotno tome, stalno ponavljao: Obožavam publicitet, i ako budem imao sreće da novinari saznaju ko sam i da mi postave pitanja, daću im svoj hleb, kao što je sveti Franja činio sa pticama. To je bilo toliko neukusno da moji sagovornici nisu mogli da se uzdrže, pa su mi to pokazivali mršteći se i stiskajući usne. Ali sam ja tvrdoglavo pitao svakoga: - Šta mislite, na koji način moj hleb može da proizvede maksimum efekta na novinare? Stigli smo u Njujork i dok smo obavljali formalnosti potrebne za iskrcavanje, obavestili su me da novinari čekaju u mojoj kabini. Dogodila mi se ista ona neprijatnost koja se dogodila i Diogenu onoga dana kada se pojavio nag sa svojim buretom i zapaljenom svećom. Niko ga nije pitao o onome o čemu je on želeo da ga pitaju. Mene nijedan novinar ništa nije pitao o mom hlebu, koji sam držao čas pod rukom, čas kao neki ogroman štap. Ipak, izgledalo je da su veoma dobro obavešteni o mojoj ličnosti i o detaljima mog privatnog života. - Da li je tačno pitao je jedan od njih da ste naslikali jedan portret vaše žene sa dva pečena kotleta na ramenima? - Da, tačno je, ali kotleti nisu pečeni nego sirovi. - Zašto? - Zato što je i Gala sirova. - A zašto baš kotleti sa vašom ženom? - Volim kotlete i volim svoju ženu. Ne vidim zbog čega ih ne bih naslikao zajedno? Nesumnjivo je da su ovi novinari bili daleko iznad svojih evropskih kolega. Imali su hladan i oštar ukus za nonsens i poznavali su odlično svoj zanat. Tačno su znali kako mogu da dobiju „priču". Njihovo osećanje za senzacionalno trenutno bi ih uvelo u srž svakog problema i oni su odatle izvlačili ono što će poslužiti kao hrana milionima gladnih čitalaca. U Evropi, novinar kreće na intervju sa već izredigovanim člankom. Odlazi tamo da bi potvrdio ono što on misli o tome, ili što njegove novine misle, a čitaocu ostaje da razreši da li je to istina ili nije. Evropa ima osećanje za istoriju, ali ne i osećanje za novinarstvo. Na dan moga dolaska u Ameriku novinari su se vratili iz jutarnjeg lova sa dobrim plenom i sa dva sirova kotleta koja su pobedonosno bacili u vazduh. To isto veče svi su jeli sirove kotlete, a ja znam da u nekim udaljenim krajevima Njujorka još uvek glođu moje kosti. Izišao sam na most „Samplena" i ugledao Njujork, zelenosiv i prljavobeo, nalik na ogroman rokfor. Kako volim rokfor, uzviknuo sam: Njujork me pozdravlja! I ja sam ga sa svoje strane pozdravio u njegovoj zaista kosmičkoj veličini. Njujorku, ti si kao neki Egipat! Ali kao Egipat okrenut naopačke, jer faraoni su podigli piramide robovanja Smrti, a ti dižeš piramide demokratije da bi pobedio Smrt! Probudio sam se sutradan, oko šest časova ujutru, na sedmom spratu hotela „Sen Moric", posle dugog sna o erotizmu i lavovima. Svi događaji toga dana sistematski su opovrgavali kliše „moderne mehanizovane varoši", koji su nam evropski avangardni estetičari nametnuli kao primer antiumetničke nevinosti. Ne, Njujork nije bio moderna varoš, ili bar, nije to više bio. Njujork se užasavao modernizma. Počeo sam sa nizom koktel partija, to popodne, u jednoj kući u Park Aveniji, čiji se antimodernizam manifestovao još od fasade. Zgrada je bila nova. Jedna ekipa radnika patinirala je crnim dimom bele zidove da bi dobili boju karakterističnu za pariske građevine. Baš u to vreme, evropski arhitekti, razni Korbizjei, lupali su glavom da bi otkrili nove blistave materijale koji ne crne i da bi na taj način podražavali takozvani sjaj Njujorka. Čim sam ušao u lift, opazio sam jednu čudnu stvar. Umesto da bude osvetljen električnom strujom, u liftu se nalazila samo velika sveća. U dnu kabine bila je okačena prilično velika dobra reprodukcija E1 Greka, oivičena okvirom od crvenog španskog somota. Učinilo mi se da je somot autentičan, verovatno iz XVI veka. I to nije bilo sve. Stan nije prevario moja očekivanja: tamo se mogla naći gotika, španska renesansa, jedan Dali i dvoje orgulja. Čitavo popodne išao sam iz jednog stana u drugi, iz jedne hotelske sobe u drugu, s jedne koktel partije na drugu. Pre nego što sam, te druge noći boravka u Njujorku, zaspao, video sam ponovo u mašti detalje ovog prvog susreta sa Amerikom. Ne, hiljadu puta ne, poezija Njujorka ne sastoji se u onome što su hteli da nam nametnu, a naročito, ne sastoji se u opštoj i pravolinijskoj arhitekturi Rokfelerovog centra. Ne, poezija Njujorka je bila stara i žestoka kao poezija sveta, kao večna poezija. Moja izložba kod Žilijena Levija imala je veliki uspeh. Većina slika je bila otkupljena, a štampa, iako agresivna, morala je da prizna moj imaginativni slikarski talenat. Trebalo je da se vratim u Evropu na „Normandiji". Moje drugo putovanje u Ameriku bilo je ono što se može nazvati oficijelnim početkom slave. Sve moje slike su rasprodate još na dan otvaranje izložbe. Times Magazine je štampao na naslovnoj strani moju fotografiju koju je snimio Men Rej. Podnsalov je glasio „Nadrealista Salvador Dali: jedan čempres, jedan arhiepiskop i jedan perjani oblak izleteli su kroz prozor." Postao sam izvanredno popularan. Zaustavljali su me na ulici i tražili autogram. Stizala su mi pisma iz najudaljenijih krajeva Amerike. Na mene se spustila kiša ekstravagantnih ponuda. Ovaj slučajni uspeh, kao i manje slučajan uspeh moje izložbe u Londonu, svi ti znaci da je sve pošlo nabolje, trebalo je da me oduševe. Umesto toga, postao sam žrtva neke neizrecive depresije. Želeo sam, i to što brže, da se vratim u Španiju. Neizmeran umor je pritiskao moju histeriju, koja je inače uvek bila ,,na gotovs". Bilo mi je dosta skafandara, rakova telefona, mekih klavira, arhiepiskopa i čempresa koje bacaju kroz prozor, dosta publiciteta i dosta koktel partija. Hteo sam odmah da vidim Port Ligat, gde ću najzad moći da učinim značajne stvari.