I tako na jednoj zabavi upoznam prezgodnog momka, raspričamo se.. Vidim ja da nemamo nekih tema za razgovor, shvatim da je glup, glupi muskarci imaju veliki penis eto mi prilika da… utolim glad. Ja njemu dam do znanja kako stvari stoje, on pristane, bude nam super tu noć. Prođe nekoliko nedelja, nismo se ni čuli ni videli, meni super. Kad javlja mi prijateljica da je taj momak u bolnici, citiram “pretukao ga tvoj brat”. Ja gledam, ništa mi nije jasno, odem kod brata da vidim šta je bilo, kaže on “Nisam mogao podneti da neko moju sestru gleda kao prolazni užitak”. PA I ON JE MENI PROLAZNI UŽITAK Ljudi moji ja nemam pojma kako mi je brat uopšte saznao da smo spavali zajedno. Kad u zemlju nisam propala, poslala sam..Oko nas su slikari, danas zaboravljeni, živeli odlično, unoseći osrednjost u dalijevske ideje. Integralni Dali se pokazao kao nesvarljiva, isuviše zabiberena hrana, ali je zato recept koji se sastojao u tome da se sa malo Dalija začine loša, ohlađena jela, imao dobru prođu. Malo Dalija u oblacima, u pejzažima, u melanholiji, u fantaziji, u razgovoru, ali „samo malo", jer je to davalo pikantnost i privlačnost svemu. I sve je postajalo komercijalnije i privlačnije u meri u kojoj je apsolutni Dali bivao sve žešći, sve strašniji i sve se više dekomercijalizovao. Govorio sam sebi: strpljenja, treba istrajati. Umesto da načinim korak nazad, činio sam pet napred; ohrabrivala me je Gala, koja je, kao i ja, bila tvrdoglavo nepopustljiva. Na dan uspeha, svi pacovi, sve prljave boemske uši, svi rumeni obrazi lakog života naći će se pod našim nogama! Dok su nas uzdržavanje i neprilike uobličavali, drugi su se raspadali od lakog života! Kokain tamo, heroin onamo, alkohola pomalo svuda, alkohola i pederastija svuda; kokain, heroin, pijanstvo, opijum i pederastija bili su sigurna sredstva efemernih uspeha. Franmasonerija poroka uzajamno se potpomagala sa sentimentalnim požrtvovanjem u borbi protiv zajedničkog straha od samoće. Svi su živeli zajedno, znojili se zajedno, mokrili zajedno, i čekali da prvi koji crkne okrene leđa i pusti da se u njih zabode prijateljski bodež. Galina i moja snaga sastojala se u tome što smo usred ove zbrke živeli higijenski; nismo pušili, nismo se drogirali, nismo legali u krevet sa svakim, bili smo uvek sami ali udvoje, kao što sam ja nekada bio sam u svom detinjstvu i svojoj mladosti. Vodili smo, takođe, računa da sebi obezbedimo malo slobodnog vremena i da ponekad pobegnemo. Tu slobodu nalazili smo u Kadakesu, gde smo se krili mesecima, ostavljajući za sobpm Pariz, koji je ključao kao veštičji kazan. Pre nego što bismo krenuli, bacao sam u kazan nekoliko jela koja su se kuvala u našem odsustvu: ideološke krilatice koje su bile potrebne grupi nadrealista. Pre polaska pripremao sam listu poslednjih poseta: ujutru jedan kubista, jedan monarhista, jedan komunista; popodne ljudi iz društva izabrani među onima koji se međusobno najviše mrze; a veče za Galu i mene. Te večeri su predstavljale sve ono za čim smo težili. U restoranima, obližnji parovi su često bili zapanjeni gledajući nas kako razgovaramo nežno i toplo, kao ljubavnici u medenom mesecu. O čemu smo razgovarali? O našoj samoći udvoje, o povratku u Kadakes. Tamo ćemo imati osunčani zid koji će nas štititi od vetra, bunar koji će nam davati vodu, kamene klupe na kojima ćemo sedeti. Sagradićemo prve stepenike paranoja-kritičke metode i nastavićemo ovaj lep i tragičan posao življenja udvoje, za nas same.
0 comments:
Post a Comment