»Dobro«, reče prvi pub. »Da vam postavim samo jedno pitanje.« »U redu.« »Koju od dve žene hoćete?« »Uzeću ovu.«

»Dobro«, reče prvi pub. »Da vam postavim samo jedno pitanje.« »U redu.« »Koju od dve žene hoćete?« »Uzeću ovu.« Pokazao sam na Lidiju koja je sedela na stolici, sva upišana. »U redu, prijatelju, jeste li sigurni?« »Siguran sam.« Pajkani odoše i eto mene ponovo s Lidijom Sledećeg jutra, zazvonio je telefon. Lidija je već bila otišla svojoj kući. Bio je to Bobi, klinac iz kraja, koji je radio u porno knjižari. »Majndi je ovde kod mene. Želi da dođeš i razgovaraš s njom.« »Dobro.« Otišao sam tamo s tri flaše piva. Majndi je bila obučena, nosila je visoke štikle i providnu crnu opremu iz Frederiksa. To je izgledalo kao haljina za lutke i videle su joj se crne gaćice. Nije nosila prsluče. Valeri nije bila kod kuće. Seo sam i otvorio piva i dodao flaše. »Ti se vraćaš Lidiji, Henk?« upita Majndi. »Žao mi je, da. Vraćam se.« »Kvarno je to što se desilo. Mislila sam da je između tebe i Lidije sve svršeno.« »I ja sam mislio. Čudne su to stvari.« »Sva odeća mi je kod tebe. Moraću da dođem po nju.« »Normalno.« »Jesi siguran da je otišla?« »Da.« »Ponaša se kao mangaš, ta žena, ponaša se kao muško.« »Ja znam da nije«, rekoh. Majndi je ustala i pošla u kupatilo. Bobi me pogleda. »Karao sam je«, reče on. »Ne krivi nju. Nije imala gde da ode.« »Ne krivim je.« »Valeri ju je povela kod Frederiksa da je oraspoloži. Nabacila je novu haljinu.« Majndi je izašla iz kupatila. Videlo se da je plakala. »Majndi«, rekoh, »moram da idem.« »Doći ću kasnije po stvari.« Ustao sam i izašao napolje. Majndi je pošla za mnom. »Zagrli me«, rekla je. Zagrlio sam je. Plakala je. »Nemoj nikada da me zaboraviš... nikada!« Hodao sam do kuće i mislio, pitao se: da li je Bobi karao Majndi? Bobi i Valeri su upražnjavali mnoge čudne nove stvari. Ignorisao sam nepostojanje uobičajenih osećanja kod njih dvoje. Bio je to način na koji su sve radili, bez pokazivanja ikakvih emocija. Isti način na koji bi neko drugi zevao ili kuvao krompir. 30 Da umirim Lidiju, pristao sam da idem u Mjulshed, Jutah. Njena sestra je kampovala u planinama. Sestre su u stvari posedovale dosta zemlje, nasleđene od oca. Glendolina, jedna od sestara, imala je šator razapet u šumi. Pisala je roman: Divlja Žena u Planinama. Ostale sestre trebale su svaki čas da stignu. Lidija i ja došli smo prvi. Imali smo neki mini šator. Stisnuli smo se u njemu prve noći, a komarci su se stisnuli unutra s nama. Bilo je surovo. Ujutru smo posedali oko logorske vatre. Glenciolina i Lidija su skuvale doručak. Ja sam doneo za 40 dolara namirnica, koje su uključivale u sebi nekoliko gajbica piva. Ostavio sam ga da se hladi u planinskom izvoru. Završili smo s doručkom. Pomogao sam oko sudova, a onda je Glendolina izvukla svoj roman i čitala nam. Nije bilo tako loše, ali vrlo diletantski i tražilo je dosta popravki. Glendolina je polazila od toga da je čitalac fasciniran njenim životom isto koliko i ona — a to je bila smrtna greška. Ostale smrtne greške koje je napravila bile su suviše brojne da bi se pominjale. Otišao sam do izvora i vratio se s tri flaše piva. Devojke su rekle ne, nijedna ga nije htela. Bile su veoma antipivski raspoložene. Raspravljali smo o Glendolininom romanu. Došao sam do zaključka da je svako ko naglas čita drugima svoje romane obavezno sumnjiv. Ako to nije onaj stari poljubac smrti, onda ne znam šta jeste. Razgovor se promenio i devojke su počele da ćaskaju o muškarcima, zabavama, plesu, seksu. Glendolina je imala visok, uzbuđen glas i nervozno se smejala, stalno se smejala. Imala je preko 40 godina, bila je prilično debela i veoma aljkava. Osim toga, baš kao i ja, bila je jednostavno ružna. Glendolina mora da je non-stop pričala više od sat vremena, isključivo o seksu. Počelo je da mi se vrti u glavi. Mahala je rukama iznad glave: »JA SAM DIVLJA ŽENA IZ PLANINE! O GDE O GDE JE ČOVEK, PRAVI ČOVEK HRABAR DA ME UZME?« Šta ćeš, taj sigurno nije u blizini, mislio sam. Pogledao sam Lidiju. »Ajmo u šetnju.« »Ne«, reče ona, »hoću da čitam ovu knjigu.« Zvala se Ljubav i Orgazam: Revolucionarni Vodič do Seksualnog Zadovoljenja. »Dobro«, rekoh. »prošetaću malo.« Popeo sam se do planinskog izvora. Izvadio sam pivo, otvorio ga i seo da popijem. Našao sam se u klopci u šumama i gorama sa dve lude žene. Njih dve su uništavale svu radost jebanja pričajući non-stop o tome. I ja sam voleo da jebem, ali to nije bila moja religija. Ima i suviše smešnih i tragičnih stvari u vezi s tim. Ljudi izgleda nisu znali kako da izađu nakraj s tim stvarima. Zato su napravili igračku od toga. Igračku koja uništava ljude.Glavna stvar, smislio sam, bilo je naći pravu ženu. Ali kako? Imao sam kod sebe crveni notes i olovku. Nažvrljao sam misaonu pesmu u notesu. Onda sam odšetao ka jezeru. Vens Pestjurs, tako se zvalo mesto. Sestre su posedovale veći deo toga. Morao sam da kenjam. Skinuo sam pantalone i čučnuo u žbunje s muvama i komarcima. Uvek sam bio za prednosti koje pruža grad. Morao sam da se obrišem lišćem. Prišao sam jezeru i gurnuo jednu nogu u vodu. Led ledeni. Budi čovek, matori. Uđi. Koža mi je bila bela kao slonovača. Osetio sam se vrlo mator, vrlo mekan. Ušao sam u ledenu vodu. Ušao sam do pojasa, zatim duboko udahnuo i bacio se. Bio sam skroz unutra! Mulj se uskomešao sa dna i ušao mi u uši, usta, u kosu. Stajao sam tako u blatnjavoj vodi i cvokotao zubima. Dugo sam čekao da se voda smiri i izbistri. Zatim sam izašao. Obukao sam se i krenuo ivicom jezera. Kad sam došao do kraja jezera, čuo sam zvuk, kao od vodopada. Krenuo sam u šumu, idući prema zvuku. Morao sam da se verem oko nekih stena, preko neke rupčage. Zvuk je postajao sve bliži i bliži. Muve i komarci vrveli su svuda po meni. Muve su bile velike i ljute i gladne, mnogo veće od gradskih muva, i znale su da prepoznaju hranu kad je vide. Prokrčio sam sebi put kroz neko gusto grmlje i evo ga: moj prvi u životu, stvarni bogomdani vodopad. Voda se samo lila niz planinu i preko ivica stena. Bio je divan. Voda je padala i padala. Ta voda je odnekud dolazila. I nekuda je odlazila. Mora da je bilo jedno 3-4 potoka koji su verovatno vodili u jezero. Na kraju sam se umorio od gledanja i rešio da se vratim. I to sam rešio da se vratim drugim putem, prečicom. Probio sam put naniže ka suprotnoj strani jezera i presekao prema kampu. Znao sam otprilike gde je. Još sam imao moj crveni notes. Stao sam i napisao još jednu pesmu, manje misaonu, a onda produžio. Hodao sam dalje. Kamp se nije pojavljivao. Hodao sam dalje. Gledao sam oko sebe tražeći jezero. Nisam mogao da nađem jezero, nisam znao gde je. Odjednom mi je sinulo: IZGUBIO SAM SE. One uspaljene kučke su me izludele i sad sam se IZGUBIO. Gledao sam oko sebe. Nalazio sam se u podnožju planina i svuda oko mene bilo je drveće i žbunje. Nije bilo centra, nije bilo polazne tačke, nikakve veze između bilo čega. Osetio sam strah, pravi strah. Što sam im dozvolio da me izvuku iz mog grada, mog Los Anđelesa? Tamo čovek može da pozove taksi, može da telefonira. Tamo su postojala normalna rešenja za normalne probleme. Vens Pestjurs pružao se miljama i miljama oko mene. Odbacio sam moj crveni notes. Koja smrt za jednog pisca! Mogao sam da vidim to u novinama koji je postao pisac, nađen je u stanju raspadanja juče posle podne od strane šumskog rendžera V.K. Bruksa Juniora. Blizu ostataka nađen je i mali crveni notes koji očigledno sadrži poslednji napisan rad g. Kinaskog. Hodao sam dalje. Ubrzo sam stupio na raskvašeno tle puno vode. Noge su mi svaki čas tonule do kolena u močvaru i morao sam da čupam iz mulja svaki novi korak. Došao sam do ograde od bodljikave žice. Odmah sam znao da ne bih smeo da se penjem preko ograde. Znao sam da bi to bila greška, ali tu izgleda nije bilo izbora. Popeo sam se preko žice i stao, skupio šake oko usta i viknuo: »LIDIJA!« Nije bilo odgovora. Probao sam opet: »LIDIJA!« Glas mi je zvučao vrlo žalosno. Glas kukavice. Krenuo sam dalje. Lepo bi bilo, mislio sam, biti opet natrag sa sestrama, slušati ih kako se smeju oko seksa i muškaraca i plesa i zabava. Bila bi prava divota čuti Glendolinin glas. S uživanjem bih provukao rukom kroz Lidijinu dugu kosu. Verno bih je vodio na svaku zabavu u gradu. Čak bih plesao sa svim ženama i pravio lucidne viceve na račun svega. Preživeo bih sve to imbecilno benavo sranje s osmehom. Mogao sam skoro da čujem sebe: »Ej, pa ovo je sjajan disko saund! Ko će da đuska?« Hodao sam dalje kroz močvaru. Najzad sam stupio na suvo tle. Izbio sam na put. To je bio samo stari prljavi put, ali je meni dobro izgledao. Mogao sam da zapazim tragove guma, otiske kopita. Bile su tu čak i žice iznad glave, koje su nosile struju negde. Sve što je trebalo da učinim bilo je da sledim te žice. Hodao sam niz put. Sunce je bilo visoko na nebu, bilo je sigurno već podne. Išao sam dalje kao neka budala. Došao sam do zaključane kapije posred puta. Šta je to značilo? Na jednoj strani kapije bio je mali ulaz. Očigledno, bila je to kapija za stoku. Ali gde su goveda? Gde je vlasnik stoke? Možda je navraćao samo svakih 6 meseci. Teme je počelo da me boli. Opipao sam ga i osetio mesto gde sam bio nokautiran u jednoj kafani u Filadelfiji pre 30 godina. Ostao je neki ožiljak. Sada se ožiljak, ispečen na suncu, razmekšao, Stršao je kao mali rog. Otkinuo sam parče i bacio ga na put. Hodao sam još sat vremena, a onda sam rešio da okrenem natrag. To je značilo da treba pešačiti celim putem nazad, ali sam ipak osećao da tako treba. Skinuo sam košulju i vezao je oko glave. Zaustavio sam se jednom ili dvaput i viknuo: »LIDIJA!« Nije bilo odgovora. Nešto kasnije, stigao sam ponovo do kapije. Trebalo je samo da obiđem oko nje, ali nešto je stajalo na putu. Stajalo je ispred kapije, na nekoliko metara od mene. Bila je to kao neka košuta, srndać, šta li. Krenuo sam lagano prema njemu. Nije se pomeralo. Hoće li me pustiti da prođem? Nije izgledalo da me se plaši. Pretpostavio sam da je osetilo moju zbunjenost, moj kukavičluk. Prilazio sam sve bliže i bliže. Nije se sklanjalo s puta. Imalo je velike divne tamne oči, lepše od očiju bilo koje žene koju sam ikad video. Nisam mogao da verujem. Prišao sam već na metar od njega, spreman da ustuknem, kada je naglo odjurilo. Jurnulo je s puta u šumu. Bilo je u vanrednoj formi: zbilja je letelo. Hodajući dalje putem, čuo sam zvuk vodenog toka. Osetio sam žeđ. Ne može se dugo živeti bez vode. Sišao sam s puta i kretao se ka šumu vodene bujice. Naišao sam na brežuljak obrastao travom i, kad sam se popeo na vrh, bila je tu: voda koja je lila iz betonskih slavina na nekoj vrsti brane u veliki rezervoar. Seo sam na ivicu rezervoara i skinuo cipele i čarape, zavrnuo pantalone i spustio noge u vodu. Polio sam glavu vodom. Zatim sam pio — ali ne mnogo i ne naglo — baš kao što sam video da rade u filmovima. Kad sam malo došao sebi, opazio sam zidić preko rezervoara. Krenuo sam preko njega i došao do velike metalne kutije, zakovane uz ivicu zidića. Bila je zatvorena katancem. Možda je unutra bio telefon! Mogao bih da zovem pomoć! Vratio sam se i našao veliki kamen i počeo da udaram njime o katanac. Nije se dao. Šta bi kog đavola Džek London uradio? Šta bi Hemingvej uradio? Žan Žene?Nastavio sam da čukam kamenom o katanac. Promašio sam par puta i šakom roknuo u katanac ili pravo u metalnu kutiju. Koža se zgulila, krv je pocurila. Skoncentrisao sam se i zadao katancu finalni udarac. Rasturio se. Skinuo sam ga i otvorio metalnu kutiju. Nije bilo nikakvog telefona. Samo niz prekidača i neki teški kablovi. Zavukao sam ruku, dodirnuo žicu i doživeo užasan šok. Zatim sam okrenuo prekidač. Začulo se hučanje vode. Iz 3-4 rupe u granitnom zidu brane šiknuli su gigantski beli mlazevi vode. Okrenuo sam novi prekidač. Tri do četiri nove rupe su se otvorile, oslobađajući na tone vode. Okrenuo sam treći prekidač i čitava brana se otvorila. Stajao sam i gledao vodu kako se izliva. Možda izazivam poplavu, pa će doći kauboji na konjima ili u olupanim starim kamionetima da me spasu. Mogao sam da vidim naslov u novinama: HENRI KINASKI, MANJE POZNATI PESNIK, POPLAVIO OKOLINU JUTAHA DA SPASE SVOJE NEŽNO LOS ANĐELESKO DUPE. Odlučio sam da to ne činim. Vratio sam sve prekidače u normalu, zatvorio metalnu kutiju i obesio polomljeni katanac. Napustio sam rezervoar, pronašao novi put i krenuo njime. Ovaj je izgledao češće upotrebljavan od onog prvog. Pešačio sam niz taj put. Nikada nisam bio toliko umoran. Jedva sam gledao. Najednom se stvorila mala devojčica od jedno 5 godina koja je išla prema meni. Imala je na sebi plavu haljinicu i bele cipelice. Izgleda da se uplašila kad me ugledala. Trudio sam se da izgledam ljubazno i prijateljski dok sam joj se približavao. »Devojčice mala, nemoj da odeš. Neću te povrediti. IZGUBIO SAM SE! Gde su ti roditelji? Devojčice mala, povedi me tvojim roditeljima!« Devojčica je pokazala prstom. Ugledao sam prikolicu i kola parkirana pred njom. »EJ, IZGUBIO SAM SE!« povikao sam. »ISUSE, DRAGO MI JE DA VAS VIDIM.« Lidija je izašla iz prikolice. Kosa joj je bila sva u crvenim loknama. »Hajde, gradski dečače«, reče ona. »Pođi kući za mnom.« »Tako mi je drago što te vidim, bebice, poljubi me!« »Ne. Pođi za mnom.« Lidija je potrčala desetak metara ispred mene. Teško je bilo pratiti je. »Pitala sam ove ljude jesu li videli gradskog dečaka«, viknula je preko ramena. »Kazali su: Ne.« »Lidija, volim te!« »Požuri! Mnogo si spor!« »Stani, Lidija, stani!« Prebacila se preko bodljikave žice. Ja nisam uspeo. Zakačio sam se u žici. Nisam mogao da mrdnem. Bio sam kao ulovljena krava. »LIDIJA!«