Vratila se s crvenim loknama i počela da mi pomaže da se otkačim iz žice. »Pratila sam te. Našla sam tvoj crveni notes

Vratila se s crvenim loknama i počela da mi pomaže da se otkačim iz žice. »Pratila sam te. Našla sam tvoj crveni notes. Namerno si se izgubio zato što si bio besan.« »Ne, izgubio sam se zbog neznanja i straha. Ja nisam kompletna ličnost — ja sam zakržljala gradska ličnost. Ja sam manje-više promašeno sraćkavo govno koje nema ništa nikome da pruži.« »Isuse«, reče ona, »misliš da ja to ne znam?« Oslobodila me poslednje bodlje. Zateturao sam za njom. Bio sam opet sa LidijomDesilo se to na jedno 3-4 dana pre mog leta na čitanje u Hjuston. Išao sam na trke, pio na trkama, zatim otišao u bar na Holivud Bulevaru. Krenuo sam kući oko 9-10 sati uveče. Prolazeći kroz spavaću sobu prema kupatilu, sapleo sam se na kabl od telefona. Pao sam na ivicu okvira od kreveta — okovanu gvožđem i oštru kao sečivo noža. Kad sam ustao, otkrio sam duboku posekotinu iznad gležnja na nozi. Krv je curila na tepih i za mnom je ostao krvavi trag sve do kupatila. Crvene stope su ostajale za mnom po pločicama dok sam hodao naokolo. Začulo se kucanje na vratima i pustio sam Bobija da uđe. »Isuse, čoveče, šta se desilo?« »To je SMRT«, rekoh. »Krvarim na smrt... « »Čoveče«, reče on, »bolje učini nešto s tom nogom.« Valeri je zakucala, pa sam pustio i nju. Kriknula je. Sipao sam Bobiju i Valeri i meni pića. Zazvonio je telefon. Bila je to Lidija. »Lidija, dušo, krvarim na smrt. .. « »Šta je, opet nešto dramiš?« »Ne, krvarim na smrt. Pitaj Valeri.« Valeri je uzela slušalicu. »Istina je, na gležnju ima otvorenu ranu. Krv je na sve strane, a on neće ništa da učini. Bolje dođi.. . « Kad je Lidija stigla, sedeo sam na kauču. »Vidi, Lidija: SMRT!« Sićušne vene visile su iz rane kao špageti. Čupkao sam ih pomalo. Uzeo sam cigaretu i otresao pepeo u ranu. »Ja sam MUŠKO! Boga mu ljubim, ja sam MUŠKO!« Lidija je otišla i donela malo hidrogena i sipala ga u ranu. Bilo je divno. Bela pena je šiknula iz rane. Šištalo je i ključalo. Lidija je sipala još. »Bolje idi u bolnicu«, reče Bobi. »Šta će mi jebena bolnica«, rekoh. »Zarašće samo ... « Sledećeg jutra, rana je izgledala užasno. I dalje je bila otvorena, a izgleda da se stvarala lepa krasta. Otišao sam do apoteke po još hidrogena, zavoja i soli za dezinfekciju. Napunio sam kadu vrućom vodom, ubacio tu so i ušao unutra. Počeo sam da razmišljam kako bi bilo da mi ostane samo jedna noga. Imalo je to svojih prednosti: HENRI KINASKI JE, NESUMNJIVO, NAJVEĆI JEDNONOGI PESNIK NA SVETU Bobi je navratio posle podne. »Da ne znaš možda koliko košta amputacija noge?« upitah ga. »12.000 dolara.« Kad je Bobi otišao, telefonirao sam mom lekaru. Krenuo sam u Hjuston sa debelo zavijenom nogom. Uzimao sam antibiotike da sprečim infekciju. Lekar mi je spomenuo da bilo kakvo piće poništava dejstvo antibiotika. Na čitanju, u muzeju moderne umetnosti, bio sam trezan. Kada sam pročitao par pesama, neko iz publike upita: »Kako to da niste pijani?« »Henri Kinaski nije mogao da dođe«, rekoh. »Ja sam njegov brat Efrem.« Pročitao sam još jednu pesmu, a onda im se ispovedio o antibioticima. Kazao sam i da je protiv muzejskih pravila da se pije u prostorijama. Neko iz publike se popeo do mene s pivom. Popio sam i čitao još. Neko drugi se popeo s novim pivom. Onda je nastala poplava piva. Pesme su postale bolje. Posle toga, bila je zabava i večera u kafani. Za istim stolom, sedela je naspram mene apsolutno najlepša devojka koju sam ikad video. Ličila je na mladu Ketrin Hepbern. Imala je jedno 22 godine i prosto je zračila lepotom. Non-stop sam zbijao glupe šale nazivajući je Ketrin Hepbern. Izgleda da joj se dopalo. Ništa nisam očekivao od toga. Bila je sa drugaricom. Kad je došlo vreme da se ide, rekao sam direktorki muzeja, ženi koja se zvala Nana, u čijoj kući sam spavao: »Nedostajaće mi. Nestvarno je dobra.« »Ide i ona s nama.« »Ne mogu da verujem.«.. međutim, kasnije, bila je tu, kod Nane, u spavaćoj sobi sa mnom. Imala je na sebi dugu spavaćicu i sedela je na ivici kreveta češljajući svoju bujnu dugu kosu. Smešila mi se. »Kako ti je ime?« upitah. »Laura«, reče ona. »Znaš šta, Laura, zvaću te Ketrin.« »Dobro«, reče ona. Kosa joj je bila crvenkastosmeđa i zbilja dugačka. Ketrin je bila mala rastom, ali dobrih proporcija. Njeno lice bilo je ono najlepše na njoj. »Da ti sipam piće?« upitah. »O ne, ne pijem. Ne volim da pijem.« U stvari, plašila me. Nikako da shvatim otkud ona tu sa mnom. Nije izgledalo da se jebe sa svakim. Otišao sam u kupatilo, vratio se i ugasio svetlo. Mogao sam da je osetim kako ulazi u krevet pored mene. Obgrlio sam je rukama i počeli smo da se ljubimo. Nisam mogao da poverujem u svoju sreću. Otkud mi pravo na to? Kako je nekoliko knjiga pesama moglo to da stvori? Nije bilo načina da se shvati. U svakom slučaju, nije se moglo odbiti. Digao mi se neviđeno. Iznenada, spustila se naniže i primila mi karu ustima. Gledao sam lagano kretanje njene glave i tela na mesečini. Nije bila tako dobra u tome kao neke, ali fakat da je ona to činila, izluđivao me. Baš kad mi je došlo da svršim, posegnuo sam rukom i zakopao je u tu masu predivne kose, vukući je na mesečini dok sam svršavao u Ketrinina usta.