Moj život je doskoro bio vrlo monoton. Kuća, deca, muž, rintanje od jutra do mraka nikako da ugrabim malo vremena da zadovoljim svoju pi*kicu. Sve dok u našu malu čaršiju nije stigao mlad doktor, hirurg. Visok, lep, muževan.Moje koleginice umalo da se pobiju koja će da radi s njim u smeni. Strašno je koliko su mi bile smešne dok sam ih gledala kako mu se otvoreno nabacuju, crvene dok pričaju s njim, zamuckuju. Bože, mislila sam, koliko su neozbiljne. A on, kao paun. Svestan sebe i utiska koji ostavlja na žene, šepurio se bolničkim hodnicima do besvesti. Trudila sam se da ga ignorišem. Na sreću, od svojih koleginica nisam ni mogla da dođem na red da radim s njim u noćnoj smeni. Ponekad, kada bismo se slučajno našli u istoj prostoriji, osećala sam njegov pogled na sebi. Bezobrazan. Umišljaš, govorila sam sebi i gledala da na to zaboravim. Pred kraj prošle godine koleginica Sanja se iznenada razbolela. Pozvala me i zamolila da je zamenim u trećoj smeni. Prihvatila sam bez razmišljanja. Kada sam uveče došla na posao imala sam šta da vidim. Gospodin Doca bio je sa mnom u smeni. U prijemnoj ambulanti nije bilo neke gužve te noći. Ne znam kako smo počeli da ćaskamo o svemu. I zamislite, prijalo mi je. Osećala sam..Sesilija je sela i gledala nas kako pijemo. Primetih da sam joj postao odbojan. Jeo sam meso. Nisam imao boga. Voleo sam da jebem. Priroda me nije interesovala. Nikada nisam glasao. Voleo sam ratove. Vasiona mi je bila dosadna. Bezbol mi je bio dosadan. Istorija mi je bila dosadna. Zoološki vrt mi je bio dosadan. »Henk«, reče ona, »idem malo napolje.« »Šta ima tamo?« »Volim da gledam ljude kako se kupaju u bazenu. Volim da vidim kako uživaju.« Sesilija je ustala i izašla. Valeri se smejala. Bobi se smejao. »U redu, nema šanse da joj se zavučem u gaćice.« »Želiš li ti to?« upita Bobi. »Nije mi toliko muškost uvređena, koliko moj ego.« »I nemoj da zaboravljaš svoje godine«, reče Bobi. »Nema ništa gore od jedne matore šovinističke svinje«, rekoh. Pili smo dalje i ćutali. Posle jedno sat vremena, Sesilija se vratila. »Henk, hoću da idem.« »Kuda?« »Na aerodrom. Idem u San Francisko. Spakovala sam se.« »Što se mene tiče, nema problema. Ali Valeri i Bobi su nas dovezli u svojim kolima. Možda se njima još ne ide.« »Vozićemo je u L.A.«, reče Bobi. Platili smo račun, ušli u kola. Bobi za volanom, Valeri do njega, a Sesilija i ja na zadnjem sedištu. Sesilija se odmakla od mene, stisnula se uz vrata, što je dalje mogla iz moje blizine. Bobi je pustio kasetu. Muzika je zapljusnula zadnje sedište kao talas. Bob Dilen. Valeri je pružila džoint pozadi. Povukao sam i pokušao da ga dodam Sesiliji. Sva se skupila od mene. Ispružio sam ruku i pomilovao je po kolenu, stisnuo ga. Odgurnula mi je ruku. »Ej, društvo, kako je pozadi?« upita Bobi. »Volimo se«, odgovorih. Vozili smo se sat vremena. »Evo ga aerodrom«, reče Bobi. »Imaš još dva sata«, rekoh Sesiliji. »Možemo da odemo kod mene i čekamo tamo.« »Nije bitno«, reče Sesilija. »Hoću da idem sada.« »Ali šta ćeš da radiš dva sata na aerodromu?« upitah. »O«, reče Sesilija, »ja obožavam aerodrome!« Zaustavili smo se ispred ulaza. Iskočio sam, istovario njen prtljag. Dok smo stajali jedno pored drugog, Sesilija se uzdiže na prste i poljubi me u obraz. Pustio sam je da ode sama unutra
0 comments:
Post a Comment