Lidija je volela zabave. A Hari je pravio zabave. I tako, išli smo kod Harija Eskota. Hari je bio izdavač Retorte, malog časopisa. Njegova žena je nosila duge providne haljine, pokazivala gaćice muškarcima i hodala bosa.

Lidija je volela zabave. A Hari je pravio zabave. I tako, išli smo kod Harija Eskota. Hari je bio izdavač Retorte, malog časopisa. Njegova žena je nosila duge providne haljine, pokazivala gaćice muškarcima i hodala bosa.

»Prva stvar koja mi se dopala kod tebe«, govolila je Lidija, »je to što nemaš TV u stanu. Moj bivši muž gledao je TV svake noći i celog vikenda. Čak smo i vođenje ljubavi podešavali prema TV programu.« »Mmmmm ...« »Druga stvar koja mi se dopala kod tebe u stanu je prljavština. Flaše od piva svuda po podu. Gomile đubreta na sve strane. Prljavi sudovi, govno u klozetu, kada zapušena. Svi ti zarđali žileti što se vuku po lavabou. Znala sam da ćeš da jedeš pičke.« »Ti ceniš čoveka po onom što ga okružuje, je'l tako?« »Tako je. Kad vidim čoveka da živi čisto i uredno, znam da nešto nije u redu s njim. A ako je i suviše uredno, to je peder.« Stigli smo i izašli iz kola. Stan je bio na spratu. Čula se bučna muzika. Zazvonio sam. Hari Eskot je otvorio vrata. Imao je ljubazan i darežljiv osmeh. »Uđite«, kazao je. Književna gomila pila je unutra vino i pivo, razgovarajući u grupicama. Lidija je bila uzbuđena. Pogledao sam oko sebe i seo. Spremala se večera. Hari je bio dobar pecaroš, bolji pecaroš nego pisac, a mnogo bolji pecaroš nego izdavač. Eskotovi su živeli od ribe u iščekivanju da Harijevi talenti počnu da donose i neku kintu. Dajana, njegova žena, izašla je sa tanjirima ribe i razdelila ih naokolo. Lidija je sela do mene. »Evo«, reče ona, »ovako se jede riba. Ja sam devojka sa sela. Gledaj mene.« Otvorila je ribu, uradila nešto nožem oko srednje kosti. Riba je ostala u dva odvojena komada. »O, to mi se baš dopada«, reče Dajana. »Odakle ste ono?« »Jutah. Mjulshed, Jutah. Sto stanovnika. Odrasla sam na ranču. Otac mi bio pijanac. Sada je mrtav. Možda sam zato s njim...« Isturila je palac prema meni. Jeli smo. Kad je riba nestala, Dajana je odnela kosti. Onda se pojavio kolač od čokolade i jako (jeftino) crno vino. »Oho, dobar je ovaj kolač«, reče Lidija, »može li još jedno parče?« »Kako da ne, draga«, reče Dajana. »Mister Kinaski«, reče devojka tamne kose s drugog kraja sobe, »čitala sam prevode vaših knjiga u Nemačkoj. Veoma ste popularni u Nemačkoj.« »Baš lepo«, rekoh. »Voleo bih da mi pošalju neki honorar...« »Slušaj«, reče Lidija, »manimo se književnih budalaština. Ajde da uradimo nešto!« Skočila je, lupila nogom i okrenula se oko sebe. »AJDE DA IGRAMO!« Hari Eskot je navukao svoj ljubazni i darežljivi osmeh, prešao na drugu stranu sobe i uključio stereo. Uključio ga do daske. Lidija je igrala po sobi i onda joj se pridružio jedan plavi dečko s uvojcima slepljenim na čelu. Počeli su da igraju zajedno. I ostali su poustajali i zaigrali. Ja sam sedeo. Rendi Evans je sedeo do mene. Primetio sam kako i on gleda Lidiju. Počeo je da priča nešto. Govorio je u nedogled. Na svu sreću, nisam mogao da ga čujem, stereo je bio previše bučan. Gledao sam Lidiju kako igra s tim kovrdžavim dečkom. Lidija je zaista umela da se kreće. Njeni pokreti bili su potajno izazovni. Pogledao sam u druge devojke i učinilo mi se da ne igraju na taj način; ali, pomislih, to je samo zato što Lidiju poznajem a njih ne znam. Rendi je nastavljao da govori i pored toga što mu nisam odgovarao. Igra se završila i Lidija se vratila i sela do mene. »Jao, rasturila sam se! Nisam u formi.« Zavrtela se nova ploča i Lidija je ustala i pridružila se dečku sa zlatnim uvojcima. Nastavio sam da pijem pivo i vino. Bilo je tu mnogo ploča. Lidija i taj dečko su igrali i igrali — usred kruga od ostalih igrača, svaku igru intimnije nego prethodnu. Nastavio sam da pijem to pivo i to vino. U toku je bila jedna bučna i divlja igra... Dečko sa zlatnim uvojcima uzdigao je obe ruke iznad glave. Lidija se pripila telom uz njega. To je bilo dramatično, erotično. Držali su ruke visoko iznad glava i pripijali telo uz telo. Telo uz telo. On je zabacivao noge unazad, jednu pa drugu. Lidija ga imitirala. Gledali su u oči jedno drugom. Morao sam da priznam da su uspešni. Ploča se vrtela i vrtela. Najzad, došla je do kraja. Lidija se vratila i sela do mene. »Stvarno sam se rasturila«, kazala je. »Znaš šta«, rekoh ja, »mislim da mi je dosta pića. Možda bi trebali da krenemo.« »Posmatrala sam te kako se nalivaš.« »Da krenemo. Biće drugih zabava.« Ustali smo da idemo. Lidija je rekla nešto Hariju i Dajani. Zatim smo pošli ka vratima. Kad sam ih otvorio, priđe mi dečko sa zlatnim uvojcima. »Ej, čoveče, šta misliš o meni i tvojoj ribi?« »Niste loši.« Kako smo izašli napolje, tako sam počeo da povraćam, sve ono pivo i vino se vratilo. Izlilo se i pljusnulo po žbunju duž trotoara — mlaz na mesečini. Najzad sam se uspravio i obrisao usta rukom. »Zabrinuo te taj momak, a?« upitala me. »Da.« »Što?« »Izgledalo je skoro kao jebačina, možda i bolje.« »To nije značilo ništa, bila je to samo igra.« »Zamisli da ja tako ćapim neku ženu na ulici? Zar bi muzika to opravdala?« »Ništa ne kapiraš. Svaki put kad sam završila s igranjem, vratila sam se i sela do tebe.« »Dobro, dobro«, rekoh, »čekaj malo.« Izbljuvao sam novi mlaz na nečiju živu ogradu. Spustili smo se niz brdo izvan okoline Eho Parka prema Holivud Bulevaru. Ušli smo u kola. Vozili smo zapadno niz Holivud ka Vermontu. »Znaš li kako zovemo tipove kao što si ti?« upita Lidija. »Ne.« »Zovemo ih«, reče ona, »rasturači zabava.«