Spustili smo se nisko iznad Kanzas Sitija, pilot je rekao da je napolju nula stepeni, a ja u mojoj tankoj kalifornijskoj jakni i košulji, laganim pantalonama, letnjim čarapama i rupama u cipelama.

Spustili smo se nisko iznad Kanzas Sitija, pilot je rekao da je napolju nula stepeni, a ja u mojoj tankoj kalifornijskoj jakni i košulji, laganim pantalonama, letnjim čarapama i rupama u cipelama.

Kad smo sleteli i rulali ka rampi, svi su počeli da navlače kapute, rukavice, šešire, šalove. Pustio sam ih sve da izađu, zatim sam sišao niz avionske stepenice. Frenči je bio tu, naslonjen na zgradu, i čekao. Frenči je predavao dramaturgiju i skupljao knjige, uglavnom moje. »Dobrodošao u Kanzas Siti 2 , Kinaski!« kazao je i dodao mi flašu tekile. Povukao sam dobar gutljaj i pošao za njim na parkiralište. Nisam imao prtljag, samo notes pun pesama. Kola su bila topla i ugodna i flaša je išla iz ruke u ruku. Kolovozne trake bile su prekrivene ledom. »Nije svako za vožnju po tom jebenom ledu«, reče Frenči. »Moraš da znaš šta radiš.« Otvorio sam notes i počeo da čitam Frenčiju ljubavnu pesmu koju mi je Lidija dala na aerodromu: » ... tvoj purpurni kurac iskrivio se kao .. . » ... kad ti cedim bubulje, grudvice gnoja kao sperma ... « »U, JEBEM TI!« dreknu Frenči. Kola su se naglo zanela. Frenči je motao volan. 2 Siti — sranje (prim. prev.) »Frenči«, rekoh, podižući flašu s tekilom i otpijajući gutljaj, »nećemo uspeti.« Sleteli smo s kolovoza u jarak koji razdvaja autoput. Dodao sam mu flašu. Izašli smo iz kola i popeli se iz jarka. Pružali smo palac kolima koja su prolazila, deleći ono resto iz flaše. Najzad su stala jedna kola. Čovek od jedno 25 godina, pijan za volanom. »Burazeri, kud ste krenuli?« »Čitanje poezije«, reče Frenči. »Čitanje poezije?« »Aha, na univerzitetu.« »Dobro, upadajte.« Bio je to prodavac pića. Zadnje sedište njegovih kola bilo je krcato sanducima piva. »Uzimajte pivo«, reče on, »a dodajte i meni jedno.« Dobacio nas je do tamo. Ušli smo kolima pravo u krug fakulteta i parkirali se na travnjaku pred amfiteatrom. Kasnili smo samo 15 minuta. Izašao sam iz kola, bljuvao, a onda smo svi skupa ušli. Pazarili smo usput flašu votke da me drži za vreme čitanja. Čitao sam oko 20 minuta, zatim ostavio pesme. »Dosadno mi je ovo sranje«, rekoh, »bolje da popričamo malo.« Završio sam urlajući neke stvari publici, a oni su urlali meni. Dobra publika. Radili su sve to džabe. Posle jedno pola sata, izvedoše me napolje neki profesori. »Imamo sobu za vas, Kinaski«, reče jedan od njih, »u ženskoj spavaonici.« »U ženskoj?« »Tako je, lepa soba.« ... Nisu me slagali. Na trećem spratu. Jedan od profana doneo je flašu viskija. Drugi mi je dao ček za čitanje i za avion, pa smo posedali, pili viski i pričali. Onda me je progutao mrak. Kad sam došao sebi, svi su već bili otišli, a pola onog viskija je ostalo. Sedeo sam tako, pio i mislio: ej, ti si Kinaski, Kinaski zvani legenda. Dobio si imidž. Sad si u ženskoj spavaoni. Stotine žena ovde, na stotine žena. Na sebi sam imao samo gaće i čarape. Izašao sam u hodnik do najbližih vrata. Zakucao sam. »Ej, ja sam Henri Kinaski, besmrtni pisac! Otvarajte! Da vam pokažem nešto!« Čuo sam prigušen smeh devojaka. »Da vidimo«, rekoh, »koliko vas ima unutra? Dve? Tri? Nema veze. Mogu da izađem na kraj sa tri! Nema problema! Čujete vi mene? Otvarajte! Imam ovu OGROMNU purpurnu stvar! Slušajte sad, lupaću na vrata s njim!« Zalupao sam pesnicom na vrata. Nastavile su da se smejuckaju. »Tako znači. Ne puštate Kinaskog da uđe, a? E, JEBITE SE!« Probao sam na sledeća vrata. »Ej, devojke! Evo vam ga najveći pesnik u zadnjih 18 vekova! Otvarajte! Da vam pokažem nešto! Slatko meso za vaše tajne usne!« Probao sam na sledeća vrata. Probao sam na svim vratima na tom spratu, zatim sam sišao niz stepenice i obradio sva vrata na drugom spratu, a onda sva vrata na prvom spratu. Nosio sam viski i umorio se. Imao sam osećaj kako sam već satima izvan moje sobe. Pio sam usput. Nisam imao sreće. Zaboravio sam koja je moja soba i na kom je spratu. Sve što sam želeo, na kraju, bilo je da se vratim u sobu. Probao sam opet na svim vratima, ovaj put tiho, savršeno svestan svojih gaća i čarapa. Nisam imao sreće. »Velikani su uvek najusamljeniji.« Ponovo na trećem spratu, okrenuo sam jednu kvaku i vrata se otvoriše. Tu je bio moj notes s pesmama . . . prazne ispijene čaše, pepeljare pune opušaka... moje pantalone, moja košulja, moje cipele, moj sako. Divan prizor. Zatvorio sam vrata, seo na krevet i dokrajčio flašu viskija koju sam sve vreme teglio. Probudio sam se. Bio je dan. Nalazio sam se u čudnoj čistoj prostoriji sa dva kreveta, zavesama, televizorom i kupatilom. Pokazalo se da se radi o motelskoj sobi. Ustao sam i otvorio vrata. Napolju je bio sneg i led. Zatvorio sam vrata i pogledao oko sebe. Nije bilo objašnjenja. Bio sam užasno mamuran i potišten. Prišao sam telefonu i pozvao Lidiju u Los Anđelesu. »Dušo, nemam pojma gde sam!« »Mislila sam da si otišao u Kanzas Siti?« »I jesam. Ali sad nemam pojma gde se nalazim, kapiraš? Otvorio sam vrata i pogledao napolje, a tu nema ničeg osim zaleđenih puteva, snega i leda!« »Gde si odseo pre toga?« »Poslednja stvar koju pamtim je da sam imao sobu u ženskoj spavaonici.« »Eto, verovatno si napravio budalu od sebe, pa su te prebacili u motel. Ne brini. Pojaviće se neko da se pobrine za tebe.« »Majku mu, zar ti nimalo ne haješ za moju situaciju?« »Napravio si budalu od sebe. Ti uglavnom stalno praviš budalu od sebe.« »Kako to misliš 'uglavnom stalno'?« »Mnogo piješ«, reče Lidija. »Istuširaj se toplom vodom.« Spustila je slušalicu. Vratio sam se do kreveta i izvalio se. Lepa motelska soba, ali dibidus bezlična. Bio bih proklet kad bih se tuširao. Palo mi je na pamet da uključim televizor. Na kraju sam zaspao ... Neko je kucao na vrata. Dva bistra momka iz koledža stajala su napolju, spremni da me vode na aerodrom. Seo sam na ivicu kreveta navlačeći cipele. »Oće li bude vremena za neko piće na aerodromu pre poletanja?« upitah. »Naravno, g. Kinaski«, reče jedan, »šta god vam drago.« »Dobro«, rekoh, »odjebimo s ovog mesta.«