Na svu sreću, imao sam osiguranje koje je plaćalo rentakar. Poveo sam Ketrin na konjske trke u tim kolima. Seli smo na sunčanu tribinu Holivud Parka,

Na svu sreću, imao sam osiguranje koje je plaćalo rentakar. Poveo sam Ketrin na konjske trke u tim kolima. Seli smo na sunčanu tribinu Holivud Parka, kod zaokreta trkačke staze. Ketrin je rekla da neće da se kladi, ali ja je povedoh unutra i pokazah joj tablu u kladionici i šaltere za opklade. Kladio sam se na moju omiljenu vrstu konja, sa 7 prema 2. Uvek sam smatrao da ako već treba da se gubi, možeš i unapred da izgubiš; pobednik si u trci dok te neko ne prestigne. Konj je trčao od žice do žice, izbivši napred pri kraju trke. Na njega se dobijalo 9.40 dolara i tako sam bio 17.50 u dobitku. U sledećoj trci, ona je ostala da sedi dok sam ja otišao da stavim opkladu. Kad sam se vratio, pokazala mi je čoveka dva reda ispod nas. »Vidiš tog čoveka?« »Da.« »Kazao mi da je juče dobio 2000 dolara i da je sada već 25000 u dobitku.« »Nećeš da se kladiš? Možda ćemo svi da dobijemo?« »O ne, ne znam ništa o tome.« »Prosto je: daš im dolar i oni ti vrate 84 centa. To se zove 'čičino'. Država i trkalište to dele. Njih ne zanima ko pobeđuje u trci, to što oni uzimaju nezavisno je od krajnjeg ishoda opklada.« Moj konj u drugoj trci, favorit sa 8 prema 5, stigao je drugi. Duguljasta glava me je pretekla kod žice. Na tog se dobijalo 45.80 dolara. Čovek dva reda ispod nas okrenuo se i pogledao u Ketrin. »Dobio sam«, kazao joj, »stavio sam deset na nosatog.« »Ooo«, reče mu ona, smešeći se, »dobro je.« Okrenuo sam se trećoj trci, posao za dvogodišnje nevine pištolje i uškopljene. Na 5 minuta pre trke proverio sam tablu i krenuo da stavim opkladu. Čim sam se udaljio, video sam čoveka dva reda ispod nas kako se okreće i počinje da priča s Ketrin. Na trkama je svaki dan bilo bar tuce takvih što pričaju zgodnim ženama o svojim velikim dobicima, s nadom da će nekako da završe u krevetu zajedno. Možda nisu čak ni išli tako daleko u mislima; možda su se samo neodređeno nadali nečemu, ne znajući ni sami šta bi to trebalo da bude. Bili su jalovi i smotani, uvek na isti šablon. Ko bi mogao da ih mrzi? Veliki dobitnici, ali kad ih pogledate dok se klade, obično su kod šaltera od 2 dolara, izlizanih peta na cipelama i prljave odeće. Najbedniji od svoje sorte. Kladio sam se na favorita, koji je dobio trku i plaćao 4 dolara. Nije mnogo, ali imao sam deset uloga. Onaj čovek se okrenu i pogleda u Ketrin. »Dobio sam ga«, reče joj. »Stotku.« Ketrin je ćutala. Počela je da kapira. Dobitnici nisu otvarali usta. Bojali su se da ne budu umoreni na parkingu. Posle četvrte trke, u kojoj je pobednik davao 22.80 dolara, opet se osvrnuo i obratio Ketrin: »Dobio sam i ovu, desetostruko.« Okrenula se prema meni. »Lice mu je žuto, Henk. Jesi mu video oči? Bolestan je.« »Bolestan je od snova. Svi smo mi bolesni od snova, zato smo ovde.« »Henk, idemo.« »Dobro.« Te noći je popila pola flaše crnog vina, dobrog crnog vina, i bila je tužna i ćutljiva. Znao sam da me povezuje sa ljudima oko trka i gomilom oko boksa i to je bilo istina, bio sam povezan s njima, bio sam jedan od njih. Ketrin je znala da ima nešto u vezi sa mnom što nije bilo zdravo u smislu zdravog uopšte. Bio sam okrenut sve samim pogrešnim stvarima: voleo sam da pijem, bio sam lenj, nisam znao za boga, politiku, ideje, ideale. Bio sam smešten u ništavilu; nisam ni postojao u neku ruku, i to sam prihvatao. Nisam mogao da prođem kao interesantna ličnost. Nisam hteo da budem interesantan, bilo je to zaista teško. Ono što sam istinski hteo bio je samo udoban, neodređen prostor da živim u njemu i budem ostavljen na miru. S druge strane, kad bih se napio, urlao sam, ludeo, do daske bih otkačio. Jedan način ponašanja nije se uklapao u drugi. Nije me bilo briga. Pala je dobra jebačina te noći, ali bila je to noć kad sam je izgubio. Ništa nisam mogao da učinim u vezi s tim. Prevrnuo sam se s nje i obrisao se o čaršav, a ona je otišla u kupatilo. Negde u visini, policijski helikopter kružio je nad Holivudom.Sledeće noći došli su Bobi i Valeri. Baš u to vreme preselili su se u moju zgradu i sada stanovali na drugom kraju dvorišta. Bobi je imao na sebi tesnu pletenu košulju. Sve je uvek idealno pristajalo Bobiju, pantalone su mu bile one prave dužine i udobne, nosio je idealne cipele, a kosa mu je bila u dlaku doterana. Valeri se takođe moderno oblačila, ali ne toliko svesno kao on. Ljudi su ih nazivali »Barbi Lutke«. Valeri nije bila loša kad se nađete nasamo s njom, bila je inteligentna i vrlo energična i prokleto poštena. Bobi je takođe bio humaniji nasamo sa mnom, ali čim bi se pojavila nova žena u blizini, postajao je veoma tupav i providan. Usmeravao bi ka toj ženi svu svoju pažnju i razgovor, kao da je samo njegovo prisustvo interesantna i čudesna stvar, ali je ono što je govorio bilo predvidljivo i dosadno. Pitao sam se kako će Ketrin da izađe nakraj s njim. Posedali su. Bio sam u fotelji pored prozora, a Valeri je sela na kauč između Bobija i Ketrin. Bobi je počeo. Nagnuo se napred i, ignorišući Valeri, usmerio svu pažnju na Ketrin. »Kako vam se sviđa Los Anđeles?« upita on. »Nije loš«, odgovori Ketrin. »Je l' ostajete još dugo?« »Još neko vreme.« »Vi ste iz Teksasa?« »Da.« , »Jesu li i vaši iz Teksasa?« »Da.« »Ima li tamo nešto dobro na TV?« »Isto ko i ovde.« »Imam ujaka u Teksasu.« »Je'l?« »Da, živi u Dalasu.« Ketrin je ćutala. Onda je rekla: »Izvinjavam se, idem da napravim sendvič. Hoće li neko nešto?« Odgovorili smo da nećemo. Ketrin je ustala i pošla u kuhinju. Bobi je ustao i krenuo za njom. Nije se dobro čulo šta govori, ali moglo se pogoditi da postavlja nova pitanja. Valeri je zurila u patos. Ketrin i Bobi ostadoše prilično dugo u kuhinji. Najednom, Valeri podiže glavu i poče nešto da mi govori. Govorila je brzo i nervozno. »Valeri«, prekinuh je, »ne treba nam razgovor, ne moramo da pričamo.« Ponovo je oborila glavu. Onda ja rekoh: »Ej, dečki, oćete još dugo? Je l' glancate patos?« Bobi se zasmejao i počeo da stepuje nogama o pod. Najzad, Ketrin se pojavila u pratnji Bobija. Prišla mi je i pokazala svoj sendvič: dvopek namazan puterom od kikirikija sa kriškama banane i susamom odozgo. »Dobro izgleda«, rekoh. Sela je i počela da jede sendvič. Nastalo je ćutanje. Ćutanje se produžilo. Zatim Bobi reče: »Dobro, mislim, najbolje da krenemo ... « Otišli su. Kad su se vrata zatvorila, Ketrin me pogleda i reče: »Nemoj nešto da misliš, Henk. Samo se trudio da me impresionira.« »Otkad ga znam, radi to sa svakom ženom koju sam upoznao.« Zazvonio je telefon. Bobi. »Ej, čoveče, šta si radio mojoj ženi?« »U čemu je stvar?« »Ona samo sedi, totalna depresija, neće da razgovara!« »Ništa ja nisam radio tvojoj ženi.« »Ne ide mi to u glavu!« »Laku noć, Bobi.« Spustio sam slušalicu. »Bobi se javio«, rekoh. »Žena mu je pala u depresiju.« »Stvarno?« »Izgleda.« »Jesi siguran da nećeš sendvič?« »Možeš da mi napraviš isti ko tvoj?« »O, da.« »Onda hoću.«