Posle toga me je progutao mrak. Biće da sam popio više viskija nego što sam mislio. Ne sećam se dolaska kod Nikol.

Posle toga me je progutao mrak. Biće da sam popio više viskija nego što sam mislio. Ne sećam se dolaska kod Nikol. Probudio sam se ujutru, leđima okrenut nekom, u čudnom krevetu. Pogledao sam u zid naspram sebe — tu je visilo veliko dekorativno slovo. Govorilo je »N«. »N« je bilo za »Nikol«. Pripala mi je muka. Pošao sam u kupatilo. Upotrebio sam njenu četkicu za zube, grgljao. Umio sam se, očešljao kosu, šorao i kenjao, oprao ruke i popio masu vode iz slavine na lavabou. Zatim sam se vratio u krevet. Nikol je ustala, obavila toaletu, vratila se. Pogledala me. Počeli smo da se ljubimo i milujemo. Ja sam nevin na svoj način, Lidija, pomislih. Veran sam ti na svoj način. Zaobišao sam oralni seks. Stomak mi je bio previše uznemiren. Navukao sam na kurac bivšu ženu čuvenog lekara. Kulturnog svetskog putnika. Imala je sestre Bronte u svojoj biblioteci. Oboje smo voleli Karson MekKjulera. Srce je usamljeni lovac. Zadao sam joj tri-četiri posebno zla uboda, pa se zagrcnula. Sada je upoznala pisca iz prve ruke. Ne baš čuvenog pisca, razume se, ali polazilo mi je za rukom da platim kiriju i to je bilo frapantno. Jednoga dana pojaviće se i ona u nekoj od mojih knjiga. Guzio sam kulturnu kurvu. Osetih kako se bližim vrhuncu. Gurnuo sam jezik u njena usta, poljubio je i svršio. Prevrnuo sam se s nje, osećajući se kao budala. Držao sam je malo, onda je otišla u kupatilo. Bolje bi se jebala u Grčkoj, možda. Amerika je zeznuto mesto za jebanje. Nakon toga, obilazio sam Nikol 2-3 puta nedeljno, uvek popodne. Pili bismo vino, pričali i ponekad vodili ljubav. Sve u svemu, nisam se posebno ložio na nju, tek da se nešto radi. Lidija i ja smo se pomirili još sutradan posle one noći. Ispitivala me gde to idem posle podne. »Bio sam u samoposluzi«, govorio sam i to je bila istina. Išao bih prvo u samoposlugu. »Nikad nisi provodio toliko vremena u samoposluzi.« Napio sam se jedne noći i spomenuo Lidiji da znam jednu Nikol. Kazao sam joj gde Nikol živi, ali da se »ništa posebno ne dešava«. Nije mi bilo sasvim jasno što sam joj to rekao, ali kad neko pije tom nekom i nije baš sve jasno u glavi... Jedno poslepodne, izašavši iz prodavnice pića, stigao sam do Nikol. Nosio sam dve gajbičice piva i flašu viskija. Lidija i ja smo se opet svađali, pa sam rešio da prenoćim sa Nikol. Išao sam tako, već pomalo alkoholisan, kad začuh nekog kako trči iza mene. Okrenuo sam se. Bila je to Lidija. »Ha!« rekla je. »Ha!« Zgrabila je kesu s pićem iz mojih ruku i počela da izvlači flaše s pivom. Lupala ih je o beton jednu po jednu. Snažno su eksplodirale svaki put. Bulevar Santa Monika je vrlo prometan. Popodnevni saobraćaj je sve više rastao. Čitava ova akcija odigravala se ispred samog ulaza kod Nikol Onda je Lidija stigla do viskija. Uzdigla ga je i ciknula na mene: »Ha! Ovo si hteo da popiješ a onda da je JEBEŠ!« Razbila je flašu o beton. Vrata na ulazu kod Nikol bila su otvorena, i Lidija polete uz stepenice. Nikol je stajala gore. Lidija poče da udara Nikol svojom velikom tašnom. Tašna je imala dugačke kaiševe i ona je vitlala njom iz sve snage. »To je moj čovek! To je moj čovek! Ne diraj mog čoveka!« Lidija je zatim strčala dole i projurila pored mene, kroz otvorena vrata na ulicu. »Bože blagi«, reče Nikol, »ko je to?« »Lidija. Daj mi metlu i veliku kesu.« Izašao sam na ulicu i počeo da čistim i skupljam razbijeno staklo i ubacujem ga u braon kesu od papira. Ta kurva je baš preterala ovog puta, pomislih. Ima da odem i kupim još pića. Ima da ostanem noćas sa Nikol, nekoliko noći možda. Bio sam pognut skupljajući staklo, kad začuh čudan zvuk iza mene. Pogledao sam oko sebe. To je bila Stvar i Lidija unutra. Popela se na trotoar i vozila je pravo na mene sa oko 50 na sat. Odskočio sam u stranu kad je automobil naleteo i skoro me zbrisao. Jurio je do na kraj bloka, bupnuo s ivičnjaka, produžio niz ulicu, onda skrenuo desno na ćošku i nestao. Vratio sam se skupljanju stakla. Sve sam počistio i sklonio. Zatim sam zavirio u onu kesu od pića i našao jednu neoštećenu flašu piva. Izgledala je mnogo lepo. Bila mi je stvarno potrebna. Taman da odšrafim kapicu, kad mi neko zgrabi flašu iz ruke. Opet Lidija. Poletela je ka vratima Nikol i zavrljačila flašu u staklo. Bacila ju je takvom snagom da je proletela pravo kroz staklo kao veliki metak, nije ga ni polupala, već samo ostavila okruglu rupu. Lidija je otrčala, a ja sam se popeo uz stepenice. Nikol je i dalje stajala na istom mestu. »Zaboga, Kinaski, pođite s njom dok nije sve poubijala!« Okrenuo sam se i sišao niz stepenice. Lidija je sedela u svojim kolima na ivičnjaku, upaljenog motora. Otvorio sam vrata i ušao. Krenula je. Nijedno od nas ni reč nije progovorilo.Počeo sam da dobijam pisma od devojke iz Njujorka. Zvala se Majndi. Prošlo joj je kroz ruke par mojih knjiga, ali ono najbolje kod njenih pisama bilo je u tome što je retko pominjala pisanje, osim da kaže kako ona nije pisac. Pisala je o stvarima uopšte, a posebno o muškarcima i seksu. Majndi je imala 25 godina, pisala je rukopisom koji je pokazivao stabilnost i osećajnost, ali i duhovitost. Odgovarao sam joj i uvek bi me obradovalo njeno pismo u mom sandučetu. Ljudi se većinom mnogo bolje izražavaju u pismima nego u razgovoru, a neki ljudi umeju da pišu umetnička, inventivna pisma, ali kad se trude da napišu pesmu ili priču ili roman postaju pretenciozni. Majndi mi je zatim poslala par fotografija. Ako su bile verne, bila je prilično lepa. Dopisivali smo se još nekoliko nedelja, a onda je spomenula da uskoro ima dve nedelje odmora. Zašto ne dođeš avionom? predložio sam. U redu, odgovorila je. Počeli smo i da telefoniramo jedno drugom. Na kraju, javila mi je kada stiže na aerodrom. Biću tamo, rekao sam joj, ništa me ne može sprečiti
Držao sam taj datum u glavi. Nikad nije bilo problema da se raskine s Lidijom. Po prirodi sam usamljen tip, zadovoljan tek da živim sa ženom, jedem s njom, spavam s njom, hodam ulicama s njom. Nije mi bilo do razgovora, ni do idenja bilo kuda, osim na konjske trke i boksmečeve. Nisam kapirao TV. Izgledalo mi je imbecilno plaćati da se uđe u bioskop i sedi s drugim ljudima da bi se delile njihove emocije. Od zabava mi je bilo muka. Mrzeo sam sve te umne igre, varanje i flertovanje, diletante u pijanstvu, gnjavatore. Ali zabave, ples, sitni razgovori, davali su Lidiji snagu. Smatrala je sebe izazovnom. Međutim, to je bilo malo previše vidljivo. Zato su naše svađe često izvirale iz moje želje za »nimalo ljudi«, nasuprot njenoj želji za »što više ljudi, što češće moguće«. Na par dana pre dolaska Majndi, počeo sam. Ležali smo zajedno na krevetu. »Lidija, boga mu, što si tako glupa? Ti ne kapiraš da sam ja tip koji voli da je sam? Izolovan? Moram da budem takav da bih pisao.« »Kako ćeš da naučiš išta o ljudima ako ih ne viđaš?« »Znam već sve o njima.« »Čak i kad idemo da jedemo u restoran, ti držiš glavu oborenu, ne gledaš ni u koga.«