Što da mi pripadne muka?« »Ja posmatram ljude«, reče ona. »Ja ih proučavam.« »Ne seri!« »Ti se bojiš ljudi!« »Mrzim ih.«

»Što da mi pripadne muka?« »Ja posmatram ljude«, reče ona. »Ja ih proučavam.« »Ne seri!« »Ti se bojiš ljudi!« »Mrzim ih.« »Kako možeš da budeš pisac? Ti ne posmatraš!« »Dobro, ne gledam ljude, ali zarađujem za kiriju mojim pisanjem. To je veći uspeh nego da čuvam ovce.« »Nećeš dugo. Nećeš uspeti. Ti to radiš kako ne treba.« »Zato i imam uspeha.« »Uspeha? Ko uopšte zna za tebe? Da nisi slavan kao Majler? Kao Kepot?« »Oni ne znaju da pišu.« »A ti znaš! Samo ti, Kinaski, znaš da pišeš!« »Da, tako mi se čini.« »Da nisi možda slavan? Da si sad u Njujorku, ko bi znao za tebe?« »Za to me nije briga. Hoću samo da pišem dalje. Ne trebaju mi fanfare.« »Pokupio bi ti sve fanfare da možeš.« »Možda.« »Voliš da uobražavaš kako si već slavan.« »Uvek sam se tako ponašao, i pre nego što sam počeo da pišem.« »Ti si najneznaniji veliki čovek kojeg sam ikad upoznala.« »Nemam ambicija, to je sve.« »Imaš ti njih, ali si lenj. Ti bi da ti sve padne samo. Kad uopšte pišeš? Kada to radiš? Uvek si u krevetu, ili si pijan, ili si na trkama.« »Ne znam. To nije ni važno.« »Šta je onda važno?« »Ti mi reci«, odgovorih. »Dobro, reći ću ja tebi šta je važno!« reče Lidija. »Već dugo nismo imali zabavu. Dugo već nisam videla ljude! Ja VOLIM ljude! Moje sestre VOLE zabave. One bi vozile hiljadama milja da dođu na zabavu! Tako smo naučile u Jutahu! Nema ničeg lošeg u zabavama. Tu se ljudi samo OPUSTE i lepo se provode! Samo ti gajiš sulude ideje u svojoj glavi. Ti misliš da malo provoda vodi jebanju! Isuse Bože, ljudi su pristojni! Ti jednostavno ne umeš da se provodiš!« »Ja ne volim ljude«, rekoh. Lidija je skočila s kreveta. »Isuse, muka mi je od tebe!« »Dobro onda. Ostaviću ti malo mesta.« Spustio sam noge s kreveta i počeo da navlačim cipele. »Malo mesta?« reče Lidija. »Šta podrazumevaš s 'malo mesta'?« »Podrazumevam kako odlazim dokurca odavde!« »Dobro, ali slušaj ovo: ako sada izađeš na vrata, nikada me više nećeš videti!« »Tako je i pravo«, rekoh. Ustao sam, krenuo do vrata, otvorio ih, zatvorio, i spustio se do Vagena. Upalio sam motor i krenuo. Napravio sam malo mesta za Majndi. 26 Sedeo sam na aerodromu i čekao. Nikad se ne zna kod tih fotografija. Nikad čovek nije siguran. Bio sam nervozan. Povraćalo mi se. Zapalio sam cigaretu i podrignuo. Šta mi je ovo trebalo? Sada mi nimalo nije bilo do nje. A Majndi je letela čak iz Njujorka. Znao sam mnoge žene. Zašto opet nova žena? Šta sam hteo s tim? Ta nova poznanstva bila su uzbudljiva ali bila su i veliki napor. Prvi poljubac, prvo jebanje imaju nečeg dramatičnog u sebi. Ljudi su u početku interesantni. Kasnije, polako ali sigurno, sve mane i ludilo izbijaju na površinu. Ja bih njima značio sve manje i manje; one bi meni značile sve manje i manje. Bio sam star i bio sam ružan. Možda je zbog toga bilo tako slatko zabiti ga u mlade devojke. Ja sam bio King Kong, a one su bile podatne i nežne. Jesam li pokušavao da projebem svoj put mimo smrti? Možda sam se nadao da uz mlade devojke neću da ostarim, da se osetim mator? Jedino nisam hteo da ružno starim, da se prepustim, budem mrtav još pre nego što smrt dođe lično po mene. Avion u kome je bila Majndi sleteo je i rulao po pisti. Osetio sam da sam u opasnosti. Žene su me već znale iz priče, jer su čitale moje knjige. Ja sam izlagao sebe. Na drugoj strani, ništa nisam znao o njima. Bio sam pravi kockar. Mogao sam da budem ubijen,mogle su da mi odseku jaja. Kinaski bez jaja. Ljubavne Pesme Jednog Evnuha. Stajao sam čekajući Majndi. Putnici su izlazili. Uf, nadam se da to nije ova. Ili ova. Ili naročito ova. E ova može! Vidi koje nožice, koja guza, koje oči... Jedna od njih krenula je prema meni. Ponadao sam se da je to ona. Bila je najbolja u celoj toj jebenoj masi. Zar mene da strefi takva sreća? Prišla mi je s osmehom. »Ja sam Majndi.« »Milo mi je da si ti Majndi.« »Meni je milo da si ti Kinaski.« »Imaš prtljag?« »Da, ponela sam dovoljno za duži boravak!« »Da sačekamo u baru.« Ušli smo i našli prazan sto. Majndi je naručila votku i tonik. Ja sam uzeo votku sa sodom. Ah, skoro usklađeno. Zapalio sam joj cigaretu. Lepo je izgledala. Skoro devičanski. Nisam mogao da verujem. Bila je mala rastom, plava i perfektno ukomponovana. Delovala je prirodno, nije gajila neki manir. Lako mi je bilo da joj gledam u oči — plavozelene. Imala je dve majušne minđuše. I nosila je visoke štikle. Rekao sam joj još ranije da me visoke štikle popaljuju. »I«, reče ona, »jesi se uplašio?«»Sad mi je malo lakše. Sviđaš mi se.« »Ti izgledaš mnogo bolje nego na fotografijama«, reče ona. »Ne mislim uopšte da si ružan.« »Hvala.« »Oh, ne mislim da si lep, bar ne onako kako ljudi misle o lepoti. Tvoje lice ljubazno izgleda. Ali tvoje oči — divne su. Divlje, lude, kao neka životinja koja zuri iz šume u plamenu. Tako nešto, mislim. Ne umem dobro da se izrazim.« »Ja mislim da si ti divna«, rekoh. »I da si mnogo dobra. Lepo mi je s tobom. Mislim da je dobro što smo zajedno. Popij. Treba nam još jedno. Ti si kao tvoja pisma.« Popili smo drugo piće i onda krenuli dole po prtljag. Bio sam ponosan što idem s Majndi u društvu. Kretala se s elegancijom. Toliko mnogo žena sa dobrim telima samo se vuklo naokolo kao pretovarene kreature. Majndi je klizila. I dalje sam mislio: blago meni, ovo je suviše lepo. Ovo jednostavno nije moguće. Kad smo stigli kod mene, Majndi se okupala i presvukla. Pojavila se u svetloplavoj haljini. Promenila je i frizuru, neznatno. Seli smo zajedno na kauč, uz votku i votku s tonikom. »Da znaš«, rekoh, »još sam uplašen. Malo ću da se napijem.« »Tvoj stan je baš onakav kakvog sam ga zamišljala«, reče ona. Gledala je u mene, smešeći se. Dodirnuo sam je po potiljku, privukao je sebi i dao joj lak poljubac.Zazvonio je telefon. Bila je to Lidija. »Šta radiš?« »Sedim s prijateljem.« »To je žena, priznaj?« »Lidija, s našom vezom je gotovo, rekoh. »Ti to znaš.« »TO JE ŽENA, PRIZNAJ?« »Da.« »Dobro, u redu.« »Dobro. Aj' zdravo.« »Zdravo«, rekla je. Lidijin ton se najednom umirio. Laknulo mi je. Njena naprasitost me plašila. Uvek je tvrdila kako sam ja taj koji je ljubomoran, i ja jesam često bio ljubomoran, ali kad bih video kako se stvari okreću protiv mene, ja bih se jednostavno zgadio i povukao. Lidija nije bila takva. Ona se bunila. Ona je bila kapiten u Igri Nasilja. »To je moja bivša«, rekoh Majndi. »Je l' to kraj?« »Da.« »Da li te ona još voli?« »Izgleda.« »Onda nije kraj.« »To je kraj.«»Da ostanem?« »Naravno. Molim te.« »Ti mene ne koristiš? Čitala sam sve te ljubavne pesme ... za Lidiju.« »Bio sam zaljubljen. I ja tebe ne koristim.« Majndi se pripila čitavim telom uz mene i poljubila me. Dug poljubac. Kurac mi je skočio. Uzimao sam dosta vitamina E u to vreme. Imao sam svoje lične ideje u vezi sa seksom. Non-stop sam bio popaljen i konstantno drkao. Vodio bih ljubav sa Lidijom, a onda bih se vraćao kod mene i drkao ujutru. Pomisao na seks kao nešto zabranjeno, uzbuđivala me nenormalno. To je nešto kao kad jedna životinja potčinjava drugu životinju. Kad sam svršavao, osećao sam kako to činim u lice svemu pristojnom, bela sperma što se cedi niz glave i duše mojih mrtvih roditelja. Da sam se rodio kao žena, sigurno bih bio prostitutka. Pošto sam se rodio kao muškarac, žudeo sam za ženama neprestano, što niže su pale, tim bolje. Mene su žene — dobre žene — plašile, jer su možda htele dušu, a ja sam želeo da sačuvam taj ostatak sebe.. Uglavnom sam žudeo za kurvama, prostim ženama, jer su bile tupe i bezosećajne i nisu imale ličnih prohteva. Ništa nije bilo izgubljeno kad su odlazile.. Istovremeno, ipak sam čeznuo za nežnom, dobrom ženom, uprkos previsokoj ceni. Inače bih bio izgubljen. Jak čovek odustao bi i od jednih i od drugih. Ja nisam bio jak. I tako sam nastavljao da se borim sa ženama, sa idejom o ženama.