Bilo je to zatišje pred buru, poznato i kao večera u Maksizu. Sestre restorani u Njujorku i Bostonu već su ustoličile svoju reputaciju, tako da je, čim se Maksiz otvorio u Atlanti, pre skoro godinu i po, u elegantnom Bakhedu, postao najpoželjnije mesto za izlazak za dobrostojeće i lepe

Bilo je to zatišje pred buru, poznato i kao večera u Maksizu. Sestre restorani u Njujorku i Bostonu već su ustoličile svoju reputaciju, tako da je, čim se Maksiz otvorio u Atlanti, pre skoro godinu i po, u elegantnom Bakhedu, postao najpoželjnije mesto za izlazak za dobrostojeće i lepe
— i one koji bi to da budu — da vide i budu viđeni. Jedan od vlasnika, Stiven Maksi, sedeo je za barom od matiranog hroma, pregledao specijalitete glavnog kuvara za veče i psihički se pripremao za navalu koja će početi čim se u pola šest otvore vrata. Kad mu je zavibrirao mobilni telefon, pogledao je u identifikaciju i uz osećaj strepnje odgovorio. „Halo, majko.“ „Znam da imaš posla.“ „Nema veze. Šta je s Hauardom?“ „U Hjustonu smo. Došli smo da vidimo kakve opcije imamo u pogledu daljeg lečenja.“ Održivih opcija je bilo sve manje, ali nijedno od njih dvoje nije imalo srca da to kaže glasno. „Pozdravi ga“, kaza Stiven. „Učiniću to. Sada drema. Belami je pored njega. Ja sam samo izašla da ti telefoniram.“ Osetio je da želi još nešto da mu kaže, mada je nekoliko sekundi samo šuplja tišina odzvanjala kroz vezu. A onda: „Doleteli smo privatnim avionom.“ Ova izjava, mada naizgled bezazlena, odjednom je zazvučala značajno. Stiven je sačekao. „Belami je zakazala čarter-let. Pogodi ko je bio pilot.“ Stivenova utroba se stegnula. „Molim te samo ne reci...“ „Denton Karter.“ Nalaktio se na šank i pognuo glavu prema šakama, da prstima izmasira čelo u pokušaju da odvrati migrenu koju će ova informacija sigurno prizvati. „Pokušala sam da je odgovorim“, nastavila je Olivija. „Ali čvrsto je odlučila.“ „Zašto, za ime sveta?“ „Spominjala mi je neki završetak, krpljenje prošlosti. Znaš kakva ti je posestrima.“ „Znam, uvek posrednik.“ „Želi da sve bude... fino.“ „Pa, je li bio?“ „Fin? Nije. Ni najmanje srećan što nas vidi, kao ni mi njega.“ „Zašto je onda odlučio da pilotira?“ „Onaj matori što je vlasnik uzletišta...“ „Još je živ?“ „On je sve dogovorio, očigledno ne rekavši Dentu ko je zakazao čarter-let. Kad je shvatio 18 ko smo, bio je neprijatan i arogantan kao i uvek. Nema ljubavi ni s jedne ni s druge strane.“ „Je li znao za Belaminu knjigu?“ „Sudeći po njoj samoj, ne. Ali možda se pretvarao, ili se samo pravio glup. Ko to zna? S njim ćemo se i vratiti kad završimo ovde.“ Stiven je čuo frktaj i shvatio koliko je njegova majka zabrinuta. „Želela sam da nikada više ne vidim tog dečka.“ Nastavila je da jadikuje nad bezizlaznom situacijom. Stiven je razumeo kako se oseća. Osećanja su mu prolazila čitav spektar, od užasa, preko panike, do gneva, što se dešavalo još od onog dana kada je knjiga Bez oklevanja objavljena. A teskoba se pogoršala otkad su Belamin identitet i biografska priroda knjige javno obelodanjeni. Vilijam Straud, njegov poslovni partner, potapšao ga je po ramenu dajući mu znak da je došlo vreme otvaranja. Recepcioner je otišao na mesto iza vrata. Konobari su bili rasuti po sali, doterivali su poslednje sitnice po postavljenim stolovima. Somelijer je bio spreman da odgovara na pitanja o podužoj listi vina. „Majko“, kaza Stiven, prekinuvši je, „izvini, ali moram da idem. Upravo se spremamo da otvorimo za večeru.“ „Izvini, trebalo je da znam...“ „Nema potrebe da se izvinjavaš. Prirodno je da si zabrinuta. Belami nije trebalo da te primorava da se sretneš sa Dentonom Karterom, ne pored svega ovoga što se dešava.“ „Izvinila se već hiljadu puta, Stivene. Nije nameravala da iko ikada sazna da je njena knjiga zasnovana na... činjenicama.“ „Siguran sam da su njena izvinjenja iskrena, ali šta su dobro donela? Izabrala je da napiše knjigu. Rizikovala je da njen identitet postane poznat. Ali je rizikovala da razotkrije i sve nas. To baš i nije bilo fer.“ „Ona to sad shvata“, kaza Olivija teško uzdahnuvši. „Ali u svakom slučaju, sad je gotovo.“ „Jeste, gotovo je. Ali ono što ti stvarno ne treba jeste još jedan podsetnik u vidu Denta Kartera. Izbaci ga iz glave i usredsredi se na Hauarda. Ne zaboravi da ga pozdraviš.“ Prekinuo je pre nego što bi moglo još nešto da se doda, a onda se premestio na kraj šanka, da napravi mesta za prve željne goste. Nenametljivo je zamolio jednog barmena da mu sipa votku s ledom. Gledao je kako se sala za ručavanje puni i kako se ljudi ispred šanka gomilaju u tri reda. Posle prvobitnog naleta, Vilijam mu se pridružio, a zbog pića i njegove zamišljenosti sigurno je shvatio da ga je skorašnji telefonski poziv uzdrmao. „Poočimu je sve lošije?“ Stiven mu ispriča najnovije vesti o Hauardovom stanju. „To nije dobro, ali ima još. Denton Karter se iznenada pojavio.“ Vilijam je znao čitavu priču, pa nije bilo potrebe da mu se objašnjava ili pojašnjava zašto je to uznemirujuće. „Na Belamin poziv, ni manje ni više.“ Stiven mu je ispričao kako se odvijao susret. Vilijam je odmahivao glavom u neverici. „Zašto ga za ime sveta sada zove? Otkad je otišla iz Njujorka, i vratila se u Teksas, zaustavila je sav publicitet oko nove knjige i bukvalno nestala iz očiju javnosti. Zašto sad ponovo zakuvava stvar?“ „Tako mi svega, ubij me ako znam.“ Vilijam zabrinuto upita: „Šta ćeš uraditi?“ 19 „Ono što radim skoro čitavog života.“ Stiven proguta ostatak votke. „Baviću se kontrolom štete.“ Belami je pretpostavila da Dent čeka u zgradi da se pojavi njihova limuzina. Još pre nego što se automobil zaustavio, on je već bio tamo i udarao vozaču da mu otvori zadnja vrata. Čim je ona izašla, počeo je da joj mlatara knjigom ispred lica. „Hoću da znam zašto si za ime boga napisala ovu prokletu stvar.“ Pitala se da li je njegova srdžba dobar ili loš predznak. Dobar, pretpostavila je, pošto je ovo značilo da joj je rekao istinu da ne zna ništa o njenom romanu, zbog čega i nije bilo mnogo verovatno da joj je on poslao pacova umotanog u svilenkasti krep-papir. Ali jeste bio razjaren, i morala je da ga smiri pre nego što privuku pažnju i neko je prepozna. Vratila se u Teksas da ne bude više u centru pažnje. Do sada je i uspevala. Obišla ga je i ušla na terminal. „Izvini što ti se nisam javila kad sam krenula iz bolnice. Zaboravila sam.“ Primetivši stolove u blizini bifea, rekla je: „Ja ću tamo čekati dok ti uradiš sve to što treba da uradiš pre poletanja. Obavesti me kad završiš.“ Krenula je u rečenom pravcu, ali ovog puta, on iskorači u stranu i prepreči joj prolaz. „Nemoj da me skidaš s vrata. Hoću da znam zašto si to napisala.“ Ona se zbunjeno osvrnu oko sebe. „Hoćeš li, molim te, sniziti ton svog glasa?“ „Da zaradiš novac? Tatičino bogatstvo ti nije dovoljno? Ili ti je mužić zbrisao sa nasledstvom?“ „Neću s tobom da razgovaram o tome, ne na javnom mestu, i ne dok mi se dernjaš u lice.“ „Hoću da znam...“ „Sad nije vreme, Dente.“ Možda je to bio njen podignuti glas i oštar ton, ili to što je izgovorila njegovo ime, ili je možda video suze u njenim očima, ali shvatio je da je uznemirena i da se vratila sama. Ustuknuo je, veoma kratko pogledao kroz prozor prema limuzini koja se udaljavala, a onda joj ponovo prišao i izgovorio ono što je bilo očigledno. „Roditelji nisu došli s tobom.“ „Tatica je ostao u bolnici. Olivija je ostala s njim.“ Ništa nije rekao na ovo i ona iskoristi njegovu trenutnu mirnoću. „Čekaću te tamo.“ Obišla ga je i nije čak ni pogledala da vidi je li krenuo za njom. Ljut kao što je bio, možda odleti i bez nje, ostavi je tu i primora je da se vrati redovnim letom u Ostin. I to bi bilo u redu. U stvari, to bi verovatno bilo najbolje. Kako je Olivija nekoliko puta rekla, ponovni susret s njim, nakon svih ovih godina, bio je greška. Belami je smatrala da je to neophodno zbog njenog mira, ali sada je žalila što nije poslušala Olivijin savet i ostavila sve kako jeste. Stvorila je sebi još jednog neprijatelja. Iz automata je uzela papirnu čašu s ledom i dijetalnu kolu, i sela za jedan od stolova, srećna što nikog više nema u bifeu. Dan je bio emotivno iscrpljujući. Nervi i osećanja su joj bili roviti. Trebalo joj je nekoliko trenutaka tišine kako bi se sabrala pre neumitnog sukoba sa Dentom. Kroz velike prozore, gledala je kako obavlja proveru pre leta s njenom knjigom pod miškom. O avionima nije znala ništa, ali njegov avion je bio beo sa plavim ukrasom i imao je 20 dva motora, po jedan na svakom krilu. Proverio je gorivo i još nešto na levom krilu. Čučnuo je da proveri gume i stajni trap. Ustavši, otresao je šake i obišao oko krila krenuvši prema repnom delu. Svi njegovi pokreti bili su uvežbani i efikasni. Koliko mu je sad godina? Trideset šest? Trideset sedam? Ima dve godine više nego što bi Suzan sada imala. Belami je želela da vidi kako je vreme postupalo s njim, da li je pustio stomak, da li je oćelavio, da li mu prija što je u srednjim godinama. Ali nije pokazivao drastične znake starenja. Njegova svetlosmeđa kosa i dalje je bila gusta i neobuzdana. U uglovima očiju je imao bore od čkiljenja u sunce kroz vetrobrane kokpita veći deo života. Zrelost — i bez sumnje težak život i duge noći — istanjile su njegovo lice i učinile ga špicastijim. Ali nije bio ništa manje zgodan nego u osamnaestoj, kad joj je zavezivao jezik u čvor i činio je bolno svesnom bubuljica i proteze. Završivši proveru, palcem je ekipi sa piste dao znak da je sve u redu, a onda dugim koracima i sigurnim hodom krenuo prema zgradi. Nalet vetra dopratio ga je unutra, nateravši mlađu ženu za pultom da prestane da radi to što je radila i da s odobravanjem gleda dok on nervoznim pokretom vraća kravatu na svoje mesto i gladeći je poravnava niz stomak, koji je i dalje bio vitak i ravan. Skinuo je naočare, nehajno prošao prstima kroz vetrom razbarušenu kosu, a onda krenuo prema mestu gde ga je Belami čekala. Uzeo je šoljicu kafe i poneo je sa sobom do stola. Dok je sedao naspram nje, bacio je knjigu na sto. Imala je težinu nakovnja kad je pala. Značajno je posmatrajuči neko vreme, samo je piljio, još uvek ljutit. Sećala se njegovih sivozelenih očiju. Istačkane smeđim mrljama, imale su boju mahovine. Te odlike su joj bile poznate. Ljutnja u njima je bila nova. I konačno, on reče: „Je li mu loše?“ „Tatici? Prilično. Onkolog je prepisao novu turu hemoterapije, ali toliko je slab da se on i Olivija pitaju ima li smisla. Kako god, doktor smatra da je previše slab da se večeras vraća kući.“ „Još hemoterapije bi moglo da pomogne.“ „Ne“, blago je rekla. „Neće. S njom ili bez nje, uskoro će umreti.“ Okrenuo je glavu i neprijatno se promeškoljio na stolici. „Žao mi je.“ Uzela je gutljaj kole i sačekala dok je nije ponovo pogledao, pre nego što je rekla: „Nemoj da govoriš stvari koje ne misliš.“ Protrljao je šakom usta i bradu. „Otvaramo karte? Dobro. Grozno je kad neko mora tako da ode, ali tvoj tatica mi nikad ništa nije pomogao u životu.“ „I vice versa.“ „Šta sam ja to njemu uradio? Da, da, čekaj. Ako hoću da saznam, samo treba da pročitam tvoju knjigu. Ona će me prosvetliti.“ Ljutito je prstom gurnuo knjigu. „Ako je pročitaš...“ „Pročitao sam je.“ „... znaš da lik koji je osmišljen po tebi...“ „Osmišljen po meni? Pa sve je potpuno isto osim mog imena.