. Takođe na kraju bude žrtva.“ „Teško sranje.“ Bio je nagnut preko stola prema njoj, ali posle ove jezgrovite izjave, zavalio se u stolici i ispružio noge, i ne izvinivši se kad ju je nogom udario ispod stola. „Zašto si sve to izvukla na površinu?“ „Šta to tebe briga?“, uzvratila mu je istom merom.

. Takođe na kraju bude žrtva.“ „Teško sranje.“ Bio je nagnut preko stola prema njoj, ali posle ove jezgrovite izjave, zavalio se u stolici i ispružio noge, i ne izvinivši se kad ju je nogom udario ispod stola. „Zašto si sve to izvukla na površinu?“ „Šta to tebe briga?“, uzvratila mu je istom merom.
„Kao ne znaš?“ „Davno je to bilo, Dente. Uticalo je na tvoj život, koliko, nekoliko nedelja? Nekoliko meseci? Nastavio si dalje, nastavio si svoj život.“ On frknu. „Imaš li porodicu?“ „Ne.“ „Nikad se nisi ženio?“ „Ne.“ „Vlasnik si aviona.“ „Na pravom sam putu da budem vlasnik.“ „Očigledno si i dalje blizak sa gospodinom Hatavejem.“ „Aha. Sve do danas. Gal je trenutno jedino ime na mojoj listi za odstrel.“ „Nije ti rekao da smo to mi?“ „Nije. Čak ni kad mi je dao tvoj ček.“ „Ime Belami Prajs te nije podsetilo?“ „Gledao sam samo da je iznos pravi.“ „Mislila sam da si me možda video na TV-u.“ „Bila si i na televiziji?“ Ona neznatno klimnu u znak odobravanja. „Pričala si o tome?“ Pokazao je bradom prema knjizi na stolu. I ponovo, ona odgovori klimanjem glave. „Sjajno. Pa to je baš sjajno.“ Podigao je šoljicu kafe do usta, ali ju je spustio na sto ne popivši nimalo, i gurnuo je toliko jako da je kafa pljusnula iz nje. „Nekoliko nedelja, bilo je dosta prenosa.“ Dodala je nerazgovetno: „Stvarno ne znam kako si to propustio.“ „Imao sam sreće, valjda.“ Niko ništa nije rekao čitav minut. Ljudi koji su se kretali kroz salu iz ovog ili onog razloga, išli su svojim putem ne dolazeći u bife, kao da osećaju neprijateljstvo među njima i pružaju im dovoljno privatnosti da se sami time pozabave. Svaki put kad je Belami pogledala ženu za pultom, uhvatila ju je da posmatra nju i Denta uz slabo prikrivenu radoznalost. On je bio taj koji je konačno prekinuo nabijenu tišinu. „Zašto si zakazala čarter-let baš kod mene? Svog taticu si mogla ovamo da dovedeš i na neki drugi način. Privatnim mlažnjakom. Nisam ti bio potreban ja i moja jadna mala cesna.“ „Htela sam da vidim kako ti ide. Ništa nisam čula o tebi još od onog što se s avio-kompanijom... dogodilo.“ „Aha! Dakle, znaš za to?“ 22 „Pa, stiglo je do vesti.“ „Znam“, rekao je suvo. „Hoćeš li i o tome da napišeš knjigu?“ Pogledala ga je značajno. „Mogu dosta materijala da ti dam, ti Takozvana. Ček’ da vidim.“ Zamišljeno se počešao po bradi. „Šta kažeš na ono kad sam mladu udovicu vozio do Nantaketa? Daleko je to odavde. Dok smo stigli do obale kod Masačusetsa, već se smračilo i naoblačilo. Niko nije poginuo, ali gospođa je stvarno dala sve od sebe da me nasmrt izjebe.“ Belami se trgnula čuvši tu reč, ali nije mu dozvolila da je najedi, što je znala da pokušava. Sačuvavši spokojan izraz na licu, i uz prisilno strpljenje, rekla je: „Unajmila sam te zato što sam htela da saznam da li si pročitao moju knjigu i, ako jesi, kakva je tvoja reakcija na nju.“ „E pa, sada to znaš. Koštalo te je dva zarez pet hiljada, plus gorivo da saznaš. Je li vredelo?“ „Jeste.“ „Odlično. Volim kada moji putnici osećaju da je vožnja vredela svaku paru. Udovici je sigurno vredela.“ Zajedljivo joj se iscerio, ali ona je to ignorisala. Zatim mu se osmeh preokrenuo i on opsova sebi u bradu. „Ako Gal misli da će dobiti svoj deo od ovog čartera, grdno se vara.“ „Možda ti nije rekao zato što...“ „Zato što je znao da ću reći ne.“ „Zato što je mislio da bi bilo dobro za tebe da nas vidiš.“ „Kako to zaboga može da bude dobro za mene?“ „Dobili smo šansu da se ponovo sprijateljimo.“ „Sprijateljimo.“ „Da. Da ostavimo to iza sebe. Da zaboravimo...“ „Zaboravimo?“ Ponovo se nagnuo napred, ali ovog puta toliko naglo da se od toga zatresao sto. „Ja upravo to radim poslednjih osamnaest godina. Odnosno, pokušavam to da uradim. Rekla si da se sve veoma davno dogodilo. E pa, gospođo, ipak nije bilo dovoljno davno za mene. Ne dovoljno davno da bih mogao da sve ostavim iza sebe. Da zaboravim. Da učinim da i svi ostali zaborave. A sada još i ti; ti se pojavljuješ s tom svojom kretenskom knjigom o baš tom Danu sećanja... “ „Koja je objavljena kao roman. Nisam nameravala da ikad...“ „... i čitava ta ružna stvar je ponovo na površini da se svi na svetu njome naslađuju. Ako si htela da napišeš priču, u redu. Zašto nisi izmislila neku?“ Udario je pesnicom po knjizi. „Zašto si morala da napišeš baš tu priču?“ Prezrela je što mora da mu se pravda i stavi mu to do znanja podjednako ljuta. „Zato što i ja želim da to zaboravim.“ Ispustio je lajavi smeh, potpuno bez humora u njemu. „Čudan način da se nešto zaboravi, da se zapiše.“ „Imala sam dvanaest godina kada se to dogodilo. Ostavilo je dramatične posledice na mene. Prevazišla sam veliki deo, ali morala sam to i da anuliram.“ „Anuliraš?“ Podigao je obrvu. „To je reč koja košta pet dolara. Jesi li je iskoristila u svojoj 23 knjizi?“ „Morala sam sve to da zapišem da bi postalo opipljivo, da bi postalo nešto što posle mogu da zgužvam i jednostavno bacim.“ „E to sam hteo da čujem. Izvoli, na moj račun.“ Još jednom je gurnuo knjigu bliže njoj. „Možeš da počneš od ovog primerka. Baci je u najbližu korpu.“ Ustao je i okrenuo se prema vratima, rekavši joj preko ramena: „Idemo.“ * * * „Vidiš li...? Dente? Je li sve u redu?“ To su bile prve reči koje je njegova putnica izgovorila otkad se ukrcala. U slučaju da mora s njim da razgovara tokom leta, naložio joj je da upotrebi mikrofon i slušalice. „Sve što treba jeste da ovo utakneš ovde, a ovo ovde.“ Pokazao joj je šta da radi s kablovima priključenim za slušalice. „Staviš mikrofon blizu usta, ovako.“ Namestio ga je da joj skoro dodiruje donju usnu. „I pričaš. Kapiraš?“ Klimnula je, ali je pomislio da nije naročito bitno da li shvata ili ne, jer ionako neće ništa pričati. Što je njemu bilo savršeno u redu. Ali sada, dvadeset minuta od početka četrdesetominutnog leta, osetili su blagu turbulenciju i obratila mu se uspaničenim glasom. Okrenuo se da pogleda u kabinu. Ona se grčevito držala za sedište i uznemireno zurila kroz prozor. Jedna munja se pojavila na zapadnom horizontu, otkrivši gomilu olujnih oblaka. Leteli su paralelno s njima, ali ona je ipak bila na ivici panike. Bio je savršeno svestan ovog vazdušnog sistema, znao je sa radara gde se tačno nalazi, i njegov pravac i brzinu kojom se kretao. Shodno tome je i napravio plan leta. „Nemaš zašto da brineš“, rekao je u mikrofon. „Ta oluja je kilometrima daleko, a i neče se bogzna koliko pojačati.“ „Samo sam mislila... možda bismo mogli da letimo nekim drugim putem?“ „Ovako sam prijavio plan leta.“ „Znam, ali... Zar ne bismo mogli da letimo malo dalje od ove oluje?“ „Mogli bismo. Ali radije bih malo izbegavao oluju nego MD80 koji nema pojma da sam mu se zabio u guzicu.“ Ponovo se okrenuo kako bi ona videla njegovo lice, umesto potiljka. „Eto, ja to tako volim.“ Uputila mu je jedan od onih crkni pogleda, iščupala kablove iz priključaka u zidu pored stolice, i skinula slušalice. On se usredsredio na svoj posao, ali kada se turbulencija pogoršala, ponovo ju je pogledao da vidi kako je. Oči su joj bile zatvorene, a usne su joj se pomerale. Ili se molila, ili je zapevala. A možda ga je i psovala. Gal, kog je obavestio o dolasku, uključio je svetla na pisti. Spustio je avion s lakoćom koju mu je obezbedilo dugo vežbanje i veština, i odrulao prema hangaru, gde je video Galovu siluetu ispred otvorenog ždrela zgrade. Zaustavio je avion i isključio motore. Gal je prišao da stavi podupirače pod točkove. Dent se izvukao iz kokpita u kabini, otvorio vrata, a onda prvi izašao, posle čega se okrenuo da pokaže Belami gde da gazi. Ona je ignorisala njegovu pruženu ruku. I to ga je uvredilo. Uhvatio ju je za ruku i pljesnuo joj račun u šaku. „Duguješ mi za gorivo koje sam kupio u Hjustonu.“ 24 „Gospodin Hatavej ima moju kreditnu karticu. Izvini. Moram u toalet.“ Žurno je utrčala u zgradu. Gal je obišao krilo i pogledao u praznu kabinu. „Gde su njeni?“ „Ostali su u Hjustonu.“ „To me ne iznenađuje. Matori je izgledao kao da je s obe noge u grobu. Inače, kako je bilo?“ „Nemoj da me tu smekšavaš, Gale. Ljut sam kao ris na tebe.“ „Bogatiji si noćas nego što si...“ „Hoću da mi iskreno odgovoriš. Jesi li znao za njenu knjigu?“ „Knjigu?“ „Knjigu? Znaš, ima ljudi koji čitaju.“ „Ima li slika u njoj?“ „Nema.“ „Onda nisam znao za nju.“ Dent je pomno gledao Gala u oči, koje su bile vlažne, ali iskrene. „Ubiću te kasnije. Sada samo mogu da parkiram svoj avion i završim za danas.“ Dok se on bavio avionom, Belami i Gal su završavali posao u kancelariji u hangaru. Ali držao ih je na oku i, kad je izašla iz hangara, stao je pravo ispred nje preprečivši joj put. Kruto je rekla: „Hvala ti.“ Nije nameravao da joj dozvoli da se izvuče tako lako. „Ja možda ne koristim reči kao ‘anulirati’, ali umem da letim. Dobar sam pilot. Nemaš razloga da se plašiš.“ Ne pogledavši ga baš sasvim u oči, ona reče: „Nisam se plašila leta.“