To mi je bio prvi posao, pa jos uvek nisam znala kako da se ponasam, htela sam svima da se dopadnem i da ostavim dobar utisak, jer ipak je to prvi posao. Oduvek sam vazila za dobru ribu, muskarci jos od srednje lude za mnom, a na fakultetu je i par asistenata/profesora pokusalo da iskoristi svoj polozaj. Nisam ih fermala uopste, iako mi je moram priznati prijalo da znam da me gledaju i zamisljaju kako me jebu kao malu kurvu ucenicu koja je spremna da im da ga dobro popusi i primi za ocenu vise. Elem, da ne skrecem sa teme. Na tom poslu je naravno od starta bilo dosta muskih kolega koji su se bacali oko mene da mi pomognu , da se nadju ako treba nesto iako sam ja znala da je to samo zato sto bi da mi se uvuku u gacice. Koleginice su me mrzele (jebiga , nova zenka na njihovoj teritoriji i jos na sve to vrh riba) i to mi je dalo podstrek da uvek dolazim doterana i malo cak i provokativno obucena. Obozavala sam da nosim one poslovno suknje tik iznad kolena, sa samodrzecim carapama. Ispod suknje naravno uvek tangice, da moja zategnuta guza dodje do izrazaja. Inace gradjena sam odlicno. Zgodne zategnute noge na koje ide.Jednog popodneva bio sam oslobođen iz geronskog zatvora i stigao sam u Figueras u vreme večere. To isto veče otišao sam u bioskop. Vest o mom izlasku iz zatvora bila se već proširila u gradu i kada sam ušao u salu svi su mi živo pljeskali. Posle nekoliko dana roditelji su me odveli u Kadakes. Tamo sam ponovo počeo da živim kao asketa, predajući se potpuno slikanju i čitanju. Sećanje na raskalašni život u Madridu još je pojačavalo moju strast za učenjem, jer sam sada znao, pošto sam već jedanput držao u svojim rukama ustreptalu pticu jednog novog i uzbudljivog iskustva, da ću, kada se budem vratio u prestonicu, moći ponovo da nastavim sa takvim životom. Cekajući to, trebalo je da ostarim, a da bih ostario, trebalo je da radim, da se borim, da skupim sve svoje intelektualne i fizičke snage kako bih izišao kao pobednik iz ovog krstaškog rata u koji sam pošao da bih osvojio svoju dušu. Rrajem leta od mene je ostao samo skelet; ličio sam na ona čudovišta Hijeronima Boša koja je Filip ii toliko voleo, na čudovište bez tela kome je ostala samo ruka, oko i mozak. Kada je moja disciplinska kazna istekla, vratio sam se u Madrid, gde me je čekala sa grozničavim nestrpljenjem moja grupa. Bez mene, govorili su, ništa više nije bilo „isto". Njihova gladna mašta tražila je ideje koje sam jedino mogao da im dam ja. Dočekali su me oduševljeno, negovali me, mazili. Postao sam njihovo božanstvo. Činili su sve za mene: kupovali mi cipele, poručivali mi naročite kravate, rezervisali mesta u pozorištu, pakovali moje kofere, brinuli se o mom zdravlju i potčinjavali se mojim kaprisima. U to vreme jedna od mojih najomiljenijih zabava bila je da potapam novčanice u viski i da posmatram kako se raspadaju! Uživao sam da to činim pred nekom od onih dama iz polusveta sa kojom sam se inače cenkao sa rafmiranim tvrdičlukom. Posle godinu dana ovog raskalašnog života obavestili su me da sam konačno isključen iz škole. Ja sam to i očekivao, i nadao sam se da će ta konačna akcija značiti kraj mom raskalašnom životu. Hteo sam da se vratim u Figueras, da tamo radim godinu dana i da zatim ubedim oca kako studije treba da nastavim u Parizu. A onda, kada se budem našao u Parizu. dočepaću se vlasti. Moj otac je bio očajan. Ovo isključenje iz škole značilo je kraj svih njegovih nada o mojoj javnoj karijeri. Pozirao mi je, zajedno sa mojom sestrom, za jedan crtež olovkom koji je bio jedan od najuspelijih iz tog perioda. U izrazu njegovog lica nazire se patetična gorčina koja ga je tih dana izjedala. Radio sam strogo klasične crteže i istovremeno pokušavao da moje kubističko iskustvo vežem uz neku tradiciju. Moje slike su bile izložene u velikim galerijama u Madridu i Barseloni. Dalmau koji je fizički ličio na neki Grekov lik organizovao mi je individualnu izložbu u svojoj radnji, za koju se smatralo da je najnaprednija od najnaprednijih. O toj izložbi se mnogo govorilo. Javile su se polemike na koje nisam uopšte obraćao pažnju, strasno zauzet radom u svom ateljeu u Figuerasu. Ali Pariz je načuo kako je jedan nov slikar otkriven u Španiji. Na prolasku kroz Barselonu Pikaso je video moju „Ženu s leđa" i veoma je pohvalno govorio o njoj. Povodom toga dobio sam jedno pismo od Paula Rozenberga, koji mi je tražio fotografije slika. Ja ih namerno nisam poslao. Znao sam da ću, onoga dana kada budem stigao u prestonicu, steći vlast. Prvi put sam boravio nedelju dana u Parizu u društvu tetke i sestre. Taj boravak je bio obeležen trima značajnim posetama: Versaju, Muzeju Greven i Pikasou. Sa Pikasoom me je upoznao Manuel Anhelo Ortiz, slikar kubista iz Granade, s kojim sam se upoznao preko Lorke. Kada sam stigao kod Pikasoa u ulicu La Besi, bio sam toliko uzbuđen i pun poštovanja kao da idem na audiciju kod pape. - Došao sam k vama pre Luvra rekao sam mu. - I niste pogrešili odgovorio je. Doneo sam mu jednu malu sliku, brižljivo zapakovanu: „Devojka iz Figuerasa". Posmatrao je četvrt sata i ništa nije rekao. Posle toga popeli smo se na gornji sprat i Pikaso mi je pokazao gomile slika. Išao je tamoamo i vukao ogromna platna koja je stavljao na štafelaj. U metežu svog ateljea pronalazio je sve što je želeo da mi pokaže, zadajući sebi dosta posla samo zbog mene. Kod svake slike pogledao bi me tako živo i inteligento da sam morao da uzdrhtim. Otišao sam ne rekavši oijednu reč o slikama. Na vratima, izmenjali smo poglede koji su govorili: „Jesmo li se razumeli?" Razumeli smo se!" Posle ovog putovanja priredio sam drugu izložbu u galeriji Dalmau i poslao sam platna za Salon španskih umetnika u Madridu. Konačno sam postao popularan. Jednog dana stigao mi je telegram od Huana Miroa, koji je oko 1926. godine već bio slavan; on mi je javljao da stiže u Figueras sa svojim trgovcem Pjerom Lebom. Moj otac je bio veoma impresioniran i počeo je da veruje kako je za mene zaista neophodno da duže boravim u Parizu. Mirou su se veoma dopale moje poslednje slike i on me je blagonaklono uzeo pod svoju zaštitu. Ali je zato Pjer Leb ostao prilično skeptičan pred mojim delima. U jednom trenutku, dok je Leb razgovarao sa mojom sestrom, Miro me je odveo na stranu i rekao: Ovi ljudi iz Pariza mnogo su veći magarci nego što mi mislimo. Videćete kada budete došli. To nije tako lako kao što izgleda! I zaista, posle nedelju dana, dobio sam pismo od Pjera Leba u kome, umesto da mi ponudi divan ugovor, bukvalno kaže ovo: „Obaveštavajte me sigurno o svom radu; zasada su vaše slike isuviše zbrkane i nedostaje im pečat ličnosti. Radite! Radite! Treba sačekati razvoj vaših nesumnjivih kvaliteta. Nadam se da ću jednog dana moći da se vama pozabavim." Skoro u isto vreme moj otac je primio pismo od Miroa koji mu je objašnjavao koliko bi bilo korisno da dođem u Pariz, i završavao rečima: „Potpuno sam ubeden da će budućnost vašeg sina biti sjajna." U to vreme mi je Luis Bunjuel ispričao ideju za jedan film koji je želeo da snimi i za koji je njegova majka davala novac. Njegova ideja mi se učinila osrednja i osnovački avangardistička: trebalo je da se snimi film po tekstovima iz novina, i to od vesti do stripova. Na kraju, trebalo je da neki kelner metlom počisti novine sa trotoara. Smatrao sam da je to jeftino sentimentalno i rekao da scenario ne valja ništa, da ja imam mnogo bolji, veoma kratak i genijalan, potpuno suprotan od onoga što se tada radilo na filmu. To je bilo istina: scenario je čak bio i napisan. Bunjuel mi je oduševljeno telegrafisao da odmah dolazi u Figueras. Radili smo zajedno na manje važnim detaljima filma, koji je trebalo da se zove „Andaluzijski pas". Bunjuel je otišao za Pariz sa scenarijem. Trebalo je da on režira i montira film i da bude scenograf. Nešto kasnije, kada sam i sam bio u Parizu, mogao sam izbliza da pratim rad na filmu i da učestvujem u režiji, vodeći svako veče razgovore sa Bunjuelom, koji je automatski prihvatao sve što bih ja rekao. Stigao sam u Pariz razmišljajući o naslovu jednog romana koji sam pročitao u Španiji: „Ili Cezar ili ništa." Uzeo sam taksi i upitao šofera: Poznajete li dobro javne kuće? Pomalo uvređen, on mi je ipak očinski odgovorio: - Uđite, uđite, gospodine, i ne bojte se, poznajem ih sve. Nisam ih sve video, ali sam posetio priličan broj i neke su mi se neizmerno dopale. Učinilo mi se da u „Šabaneu" ima najviše atmosfere. Divio sam se erotskoj fotelji Franca Jozefa, koju je on poručio da bi zadovoljio svoje raznovrsne želje, kadama u obliku labudova i onim čudnim stepenicama koje izgledaju kao da su napravljene od plavca i ukrašene uramljenim ogledalima iz drugog carstva. Ako bi trebalo da izaberem tri mesta na svetu koja su mi se učinila najtajanstvenijim, rekao bih da je stepenište u „Šabaneu" najtajanstvenije i najružnije „erotsko mesto", da je pozorište „Paladio" u Vićenci najtajanstvenije i najbožanstvenije „estetsko mesto", i da je ulaz u grobnicu španskih kraljeva u Eskorijalu najtajanstvenije i najlepše „zagrobno mesto na svetu". Jer, za mene, erotizam treba uvek da bude ružan, estetika božanstvena, a smrt lepa. Posle javnih kuća otišao sam kod Huana Miroa. Ručali smo zajedno. On nije govorio, ili je veoma malo govorio. Kada sam odlazio, Miro mi je rekao: - Morate dati da vam se sašije smoking, izlazićemo u svet. Sutradan sam otišao krojaču da naručim smoking po meri. Stanovao sam u hotelu „Vivijen" u Ulici Vivijen, i kasnije sam saznao da je u toj ulici stanovao nekada Lotreamon. Kada mi je smoking bio gotov, Miro me je odveo na večeru kod grofice Dato. Vraćali smo se kući sami i Miro se najzad odlučio da govori. Posle svake rečenice energično je stiskao usne: - Neće vam biti lako, ali ne gubite hrabrost. Nemojte govoriti mnogo (tada sam shvatio da je njegovo ćutanje možda bilo neka vrsta taktike). Bavite se fizičkom kulturom. Ja imam profesora i svako veče boksujem. Sutra ćemo posetiti Tristana Caru, koji je šef dadaista. On je veoma uticajan i možda će nas pozvati na neki koncert. Treba odbiti. Moramo se čuvati muzike kao kuge... U životu je važno biti tvrdoglav. Kad hoću nešto da izrazim u svojim slikama pa mi ne polazi za rukom, ja udaram glavom u zid dok ga ne okrvavim... Ostavio me je vičući: Zdravo! Za trenutak sam video u mašti taj krvavi zid. Bila je to ista krv kao i moja. Već u to vreme Miroovo delo je bilo različito od svega onoga što sam ja mislio i što ću kasnije voleti. Ali, nije bilo važno. Krv je bila tu! Sutradan smo večerali kod Pjera Leba sa još nekolicinom njegovih štićenika. Oni su svi bili pod ugovorom i uživali su u sitnoj, udobnoj slavi, još prilično svežoj, ali koja je već počinjala da se hladi. Jedina ličnost iz te grupe, koju sam inače potpuno zaboravio, koje se sećam, bio je slikar Pavel Celičev koji me je prvi na svetu uveo u metro. Nisam hteo ni po koju cenu da uđem unutra i moj strah je toliko zabavljao Čeličeva da su mu suze pošle na oči. Kada mi je rekao da će sići na stanici pre moje, zgrabio sam ga i počeo da molim: - Ali rekao mi je pa to nije ništa. Sići ćeš na sledećoj stanici i videćeš velikim slovima ispisano „Izlaz". Onda ćeš se popeti nekoliko stepenika i već ćeš biti napolju. Uostalom, treba samo da ideš za onima koji budu sišli sa tobom. A ako niko ne bude sišao? Najzad sam stigao, popeo se i izišao. Posle strašnog pritiska u metrou, sve mi je izgledalo lako. Celičev mi je bio pokazao podzemni put i tačnu formulu za moj uspeh. Kasnije sam uvek u životu koristio ezoterične i okultne metroe duha. Moji najbolji prijatelji nekoliko puta su se pitali šta se sa mnom događa po tri ili četiri meseca. Ali, gde je Dali? Šta radi? Dali je putovao svojim metroima i pojavljivao se u najneočekivanijem trenutku: „Stižem, penjem se, izlazim." I metro, koji je odlazio sa strašnom bukom, ostavljao me je tamo gore, upola ugušenog, kako neumorno ponavljam: veni, vidi, vici... veni, vidi, vici... veni,vidi,vici... Stižem, Stižem! Bilo je vreme. Bunjuel je počeo da snima „Andaluzijskog psa". Pjer Bačev je izgledao tačno onako kako sam zamišljao svog junaka. Već se drogirao i stalno je mirisao na eter. Cim je završio naš film izvršio je samoubistvo. „Andaluzijski pas" je bio film mladosti i smrti, film koji sam hteo da zarijem kao bodež u srce duhovnog, elegantnog i kultiviranog Pariza. Film je prošao onako kako sam računao. Za jedno jedino veče on je uništio deset posleratnih godina i deset godina lažnog intelektualnog avangardizma. Ona grozna stvar, koju su nazivali apstraktnom ili nefigurativnom umetnošću, našla nam se pod nogama, smrtno ranjena, i više nije mogla da se podigne pošto je na početku našeg filma videla kako jedan brijač preseca napola oko mlade devojke. Više u Evropi nije bilo mesta za male manijakalne rombove gospodina Mondrijanija. Direktori snimanja su obično blazirani ljudi koje ništa ne može da začudi. Naš je mislio da sanja kada smo mu predali listu stvari koje su nam bile potrebne za tako kratak film: gola žena koja pod svakim pazuhom nosi po jednog morskog ježa, maska bez usta za Bačeva i druga na kojoj je umesto usta trebalo da budu dlake koje bi podsećale na dlake ispod miške, četiri trula magarca koje je trebalo staviti na četiri koncertna klavira, jedna prava amputirana ruka, kravlje oko i tri mravinjaka
0 comments:
Post a Comment