Rastao sam. Na imanju gospodina Pičoa u Kadakesu rastao je i čempres posađen u sredini dvorišta. Polovina mojih obraza bila je prekrivena zaliscima u obliko kotleta.

Rastao sam. Na imanju gospodina Pičoa u Kadakesu rastao je i čempres posađen u sredini dvorišta. Polovina mojih obraza bila je prekrivena zaliscima u obliko kotleta.
Nosio sam samo odelo od crnog, mekog somota i šetao se sa lulom od morske pene u ustima. Glava lule je predstavljala iskeženog Arapina. Nikada nisam izlazio bez štapa i imao sam čitavu zibrku. Rastao sam. I moja ruka takođe. „Ono" se dogodilo jednog dana u klozetu Instituta i razočaralo me... Obuzelo me je osećanje krivice: verovao sam da je ,,ono" nešto sasvim drugo! Uprkos razočaranju stalno sam to radio obećavajući sebi svaki put da će to biti poslednji put. Učio sam da crtam sa žarom i pažnjom čitavog svog bića. Taj žar je još bio udesetostručen potrebom da se izbriše kajanje zbog „onoga". Svako veče sam odlazio u školu crtanja. Moj profesor, gospodin Nunjez, bio je izvrstan crtač, nekadašnji dobitnik Rimske nagrade za graviru i strasni ljubitelj lepih umetnosti. Vodio me je svojoj kući da mi objasni tajne svetlosti i senke i da mi pokaže divlje poteze jedne originalne Rembrantove gravire koju je imao i prema kojoj je osećao duboko poštovanje. Odlazio sam od gospodina Nunjeza egzaltiran i nadahnut, sa obrazima grozničavim od najvećih umetničkih ambicija i pun skoro religioznog poštovanja prema Umetnosti. Na Institutu sam ostao osrednji učenik. Svi su savetovali ocu da se složi sa mojom orijentacijom prema slikarskoj karijeri. Više od svih navaljivao je gospodin Nunjez, koji je apsolutno verovao u moj slikarski talenat. Ali, moj otac nije hteo ništa da odluči. Plašila ga je slikarska karijera. Ipak, učinio je sve da upotpuni moje umetničko obrazovanje. Kupovao mi je knjige, časopise i sve ostalo što mi je bilo potrebno. Kada položi maturu, odlučićemo govorio je. Ja sam već odavno bio odlučio. Čekajući, proždirao sam knjige iz očeve biblioteke. Za dve godine sve sam ih pročitao. Volterov „Filozofski rečnik" na mene je ostavio najjači utisak, dok mi se „Tako je govorio Zaratustra" učinilo daleko slabijim od onoga što bih i sam umeo da učinim. Najradije sam čitao Kanta, koga upošte nisam razumevao, i zbog toga sam bio ponosan i zadovoljan. Obožavao sam da se izgubim u lavirintu njegovih razmišljanja koja su u meni odjekivala kao nebeska muzika. Čovek koji, kao Kant, piše tako važne i tako nekorisne knjige mogao je samo da bude anđeo.Tvrdoglavost sa kojom sam čitao ono što nisam razumevao bila je posledica snažne duhovne gladi. I, kao što nedostatak kalcijuma nagoni neku decu da grebu i jedu kreč i gips sa zidova, tako je i moj duh osećao potrebu za tim kategoričkim imperativom koga sam prežvakavao godinama ne uspevajući da ga progutam. Ipak, jednoga dana sam uspeo. Jedna vrata su se otvorila i ja sam razumeo. Sa Kanta sam prešao na Spinozu, koji me je oduševio, Dekart mi je kasnije poslužio da suprostavim metodološke i logičke osnove mojih budućih ispitivanja. Počeo sam da čitam filozofe skoro iz vica, a završilo se plačem. Ono što roman ili neki pozorišni komad nisu bili u stanju da učine, dogodilo se onoga dana kada sam, ne sećam se više kod koga, pročitao jednu blistavu defmiciju principa identičnosti. I danas, iako me čista filozofija uopšte više ne interesuje, primer čovekove spekulativne inteligencije, kakav god on bio, nateruje mi suze na oči. Moj otac se kolebao. Znao sam to i spremao se da posle mature budem slikar. Trebalo je da prođe još tri godine, ali već se govorilo o Umetničkoj akademiji u Madridu, a možda i u Rimu ako budem odneo nagradu. Počeo sam da se bunim na pomisao o praćenju školskih kurseva. Hteo sam da budem slobodan; da niko nema prava da se meša u ono što rodi moj mozak. Već sam planirao bitku na život i smrt sa mojim profesorima. Gospodin Nunjez više nije imao mira od mene. Svaki dan sam ga sve više iznenađivao i nagonio da mi da za pravo. Bio sam u jeku tehničkih otkrića. Sva su vodila poreklo iz iste stvari: iz sistematske želje da činim suprotno od onoga što mi kaže moj profesor. Jednoga dana trebalo je da nacrtamo nekog starog prosjaka sa finom, potpuno belom kovrdžavom bradom. Gospodin Nunjez mi je rekao da je moj crtež već zamoren od mnogog crtanja i da neću uspeti da dobijem meku belinu ove brade bez mrlje. Trebalo je da počnem iz početka, na čistom papiru, da štedim belinu i da se služim samo mekom olovkom kojom treba jedva da dotičem hartiju. Čim je profesor otišao, nastavio sam da crtkaram dalje i to sve crnjim i debljim olovkama. Radio sam to sa toliko strasti da su se svi učenici okupili oko mene. U jednom trenutku, po sili kontrasta, uspeo sam da dočaram iluziju modela. Nezadovoljan, nastavio sam da crtam i moj se crtež pretvorio u bezobličnu naslagu crnih mrlja. Sutradan, kada je gospodin Nunjez došao da ispravi crteže, očajno je uzviknuo: - Učinili ste suprotno od onoga što sam vam rekao, i evo rezultata! Ne zbunivši se nimalo, odgovorio sam kako ću uskoro doći do rešenja. I dalje sam crtao tušem po hartiji. - Hoćete možda da napravite negativ? rekao je gospodin Nunjez. - Mislim da naslikam tačno ono što vidim. - Ako mislite da upotrebite kredu, varate se. Ona se neče držati na tušu. Otišao je vrteći glavom. Kada sam ostao sam, izvadio sam peroroez i počeo da grebem hartiju. Na crtežu su počele da se pojavljuju blistave beline. Prosjakova brada pojavljivala se iz mraka mog crteža sa izvanrednim realizmom. Kada sam želeo da beline budu osenčene, pljuvao sam na to mesto i trljanjem dobijao sivkaste ogrebotine. Pošto sam završio, osvetlio sam crtež jakom svetlošću. Kada je gospodin Nunjez otkrio moje delo, ostao je bez reči. Zbunjenost mu nije dozvolila da mi pokaže svoje divljenje, ali me je zato zagrlio i stegao gotovo gušeći, i stalno je ponavljao: „Gledajte! Kako je veliki ovaj Dali!" Ovaj događaj me je naterao da dugo razmišljam o osobinama svetlosti i mogućnostima da se ona podražava. Moja istraživanja trajala su čitavu godinu i najzad sam zaključio da samo reljef boje, znalački stavljen na platno, m'ože da da oku pravi utisak. To je bio period koji su moji roditelji nazvali „kameno doba". Upotrebljavao sam kamenje da bih dobio, na primer, veoma blistav oblak. Lepio sam kamenje na platno, a zatim ga bojio. Jedan od mojih najvećih uspeha u ovom žanru je bio zalazak sunea sa kao krv crvenim oblacima. Nebo je bilo prepuno kamenja svih dimenzija, od kojih su neki bili veliki kao pesnica. Ova slika je dugo visila na zidu porodične trpezarije i sećam se da nas je često, u tišini posle večere, iznenađivao šum kamena koji bi, odlepivši se sa slike, padao na pod. Moja majka bi prestala da šije, a otac ju je uvek umirivao rečima: - Nije ništa, to je samo još jedan kamen pao sa neba našeg deteta. Obično je dodavao: - Ideja je dobra, ali ko će ikada poželeti da kupi sliku koja je osuđena da nestane i da pri tom zatrpa kamenjem čitavu kuću. Za ljude iz Figuerasa moja slikarska istraživanja predstavljala su pravi izvor zabave. Ponavljalo se od usta do usta: „Evo, Dalijev sin sada stavlja kamenje na svoje slike!" A ipak, usred tog mog „kamenog doba" tražili su mi da dam nekoliko platna za lokalnu izložbu. Izlagala su tridesetorica umetnika od kojih su neki bili čak iz Gerone i Barselone. Moje slike su bile najzapaženije. Dvojica najčuvenijih kritičara, Karlos Kosta i Puig Pohades izjavili su da se preda mnom otvara blistava umetnička karijera. U mojoj glavi slava je blistala kao otvorene makaze. Radi, radi Salvadore! Imaš talenta za surovost, ali i za rad. Ova sposobnost izazvala je u svima poštovanje. Ustajao sam u sedam sati ujutru i čitav dan moj mozak nije znao za odmor. Cak i moje šetnje sa devojkama ulazile su u program: u posao zavođenja. Roditelji su stalno ponavljali: ,,On se nikada ne zabavlja. Ni trenutka nije miran. Mlad si, Salvadore. Treba da koristiš svoju mladost." Ja sam tada mislio suprotno: „Požuri da ostariš. Strahovito si zelen i gorak." Kako da se oslobodim mladosti, koja je u stvari samo beskorisna mana? Pre svega trebalo je da se bavim kubizmom, učeći istovremeno da crtam. Ali to nije moglo da zadovolji moju želju za aktivnošću. Hteo sam da budem pronalazač i da napišem veliko filozofsko delo koje sam bio započeo godinu dana ranije: Vavilonska kula. Smrt moje majke, te poslednje godine, bila je najdublje od svih mojih očajanja. Obožavao sam je. Ona je bila toliko dobra da sam ja mislio: ,,To je dovoljno i za mene." Obožavala me je tako apsolutnom ljubavlju, punom ponosa, i nije mogla da se prevari. Ono što je bilo zlo u meni, verovatno je i vredelo. Ta smrt mi se učinila kao izazov Sudbine. Nisu mogli učiniti takvu stvar ni njoj ni meni. Proganjale su me osvetničke ideje. Stisnutih zuba kleo sam se da ću oteti svoju majku od smrti i Sudbine, pa makar morao da upotrebim i one Svetlosne sablje koje će jednoga dana divlje zablistati oko mog slavnog imena. Otputovao sam za Madrid sa ocem i sestrom. Na prijemnom ispitu za Umetničku akademiju trebalo je napraviti jedan crtež prema nekom modelu iz antike. Moj model je bio odliv statue boga Baha, od Jakopa Sansovina. Imali smo na raspolaganju šest dana. Ja sam normalno radio, kad, trećeg dana, vratar koji je brbljao sa mojim ocem u dvorištu, izrazi svoju bojazan da ću biti odbijen. Ne govorim rekao je on o umetničkoj vrednosti crteža vašeg sina, ali on nije poštovao ispisana pravila. U njima se jasno kaže da crtež mora da bude veličine Engrove hartije, a vaš sin je napravio tako mali crtež da se beline zaista neće moći smatrati marginama. Rezultat ispitaje bio iznenađujući. Bio samprimljen na Umetničku akademiju uz ovo objašnjenje: „Iako crtež nije izveden u pravilnim dimenzijama, on je toliko savršen da ga je komisija prihvatila." Moj otac i sestra su otišli, a ja sam ostao sam u jednoj veoma udobnoj sobi studentskog doma. Trebalo je imati odlične preporuke pa tu biti primljen. Odmah sam počeo da pratim predavanja na Akademiji. Sve vreme sam posvetio tome. Nisam se povlačio ulicama, nikada nisam išao u bioskop u Domu. Uopšte nisam posećivao drugove i vraćao sam se u svoju sobu, zatvarao se tamo i nastavljao, usamljen, svoj rad. Nedeljom ujutru odlazio sam u Prado i pravio analitičke šeme slikarskih kompozicija svih slikarskih škola. U svojoj sobi slikao sam prva kubistička platna, namerno pod uticajem Huana Grisa. U to vreme koristio sam samo crno, belo, sijensku zemlju i maslinasto zeleno. To je bila reakcija na moje isuviše žive boje iz ranijeg peiroda. Veliki šešir od crnog filca upotpunio je moje odevanje, zajedno sa lulom koju nikada nisam palio. Pošto sam mrzeo dugačke pantalone, počeo sam da nosim kratke pantalone sa dugačkim čarapama i ponekad sa visokim kamašnama. Nepromočivi ogrtač, koji se skoro vukao po zemlji, štitio me je od kiše. Danas mi je jasno koliko je takvo odevanje bilo ,,fantastično". Ljudi se nisu ustručavali da o tome prave primedbe, i to preda mnom. Svaki put kada bih ulazio i izlazio iz sobe, skupljali su se Ijubopitljivci da bi me gledali kako prolazim visoko uzdignute glave. I pored mog prvobitnog oduševljenja brzo sam se razočarao u Akademiju. Profesori, pretovareni godinama i odlikovanjima, nisu ničemu mogli da me nauče. U stvari, umesto da se zaklone iza akademskog konformizma, oni su ,,već" bili progresivni, spremni da prihvate „novo". Dok sam ja od njih očekivao ograničenja, strogost i tehniku, oni su mi pružali slobodu, lenstvovanje, približnost. Tim starcima se francuski imprezionizam nagovestio kroz izveštačene primene Španskog tipicizma... Sorola je bio njihov bog. A ja sam ,,već" reagovao protiv kubizma, koji će oni nazreti tek kroz nekoliko generacija. Postavljao sam brižna pitanja mom profesoru: kako treba mešati ulje, i s čim? Kako se dobija jedinstvena i kompaktna materija, i kojom se metodom treba poslužiti da bi se došlo do izvesnog efekta? Zapanjen mojim pitanjima, profesor je odgovarao uopšteno: - Prijatelju, svako mora da otkrije svoj način. U slikarstvu nema zakona. Interpretirajte... interpretirajte, ostavljajući po strani ono što vidite. Radite sa dušom. U slikarstvu je važan temperament! Temperament! Melanholično sam razmišljao: „Što se tiče temperamenta, mogao bih malo da vam prodam, dragi profesore, ali recite mi u kojoj srazmeri treba mešati boju i ulje?" - Hrabro ponavljao je on bacite se na fakturu, ne idite na detalj. Pojednostavljujte, pojednostavljujte, bez pravila i stega. U mom razredu svaki đak treba da radi prema svom temperamentu! Profesor slikarstva! Profesor! Kakav glupak! Koliko će biti potrebno revolucija, koliko ratova da bismo se vratili onoj izuzetno reakcionarnoj istini da je „strogost" prvi uslov svake hijerarhije, i da je stega u stvari kalup oblika. Profesor slikarstva! Profesor! Kakav glupak! U Madridu sam, paradoksalno, bio jedini slikar koji se bavio kubizmom i zahtevao sam zato od svojih profesora da me nauče preciznim pravilima crteža, perspektive i boje. Moji drugovi su smatrali da sam reakcionar, protivnik progresa. Oni su sebe smatrali revolucionarima i novatorima, i to zbog toga što im je bilo dozvoljeno da slikaju bilo kako, i zbog toga što su sa svojih paleta izbacili crnu boju i zamenili je ljubičastom. Nema crne boje, tvrdili su oni, sve je obojeno svetlošću, pa i same senke su ljubičaste. To revolucionarno impresionističko otkriće ja sam bio učinio u dvadesetoj godini, pa čak ni tada nisam počinio grešku i odbacio crnu boju. Jedan jedini pogled na malog Renoara iz jedne kolekcije u Barseloni bio mi je dovoljan da shvatim. Oni su godinama tapkali u mestu nad svojim prljavim, loše svarenim duginim bojama! Bože, kako ljudi mogu da budu glupi! Svi su se rugali jednom starom profesoru, a on je jedini poznavao dobro svoj posao i posedovao pravu profesionalnu savest. I sam sam kasnije često žalio što nisam poklanjao dovoljno pažnje njegovim savetima. Hoze Moreno Karbanero bio je nekada veoma poznat u Spaniji. Neka njegova platna, inspirisana scenama iz Don Kihota, i danas mi se sviđaju, čak i više nego ranije. Dolazio je u sakou, s crnim biserom u kravati i popravljao je naše crteže u belim rukavicama da se ne bi isprljao. Dva-tri poteza ugljenom bila su mu dovoljna da kao nekim čudom postavi crtež na mesto. Imao je male oči medijuma koje su sve fotografisale kao Mesonijeove. Đaci su čekali da ode, pa su brisali njegove ispravke i ponovo radili crtež prema svom ,,temperamentu". Njihova lenost mogla se uporediti samo sa njihovim bespredmetnim i bednim pretenzijama, osrednjim pretenzijama koje nisu bile u stanju da se spuste do nivoa zdravog razuma i da se izdignu na vrhove ponosa. Kakvi ste glupaci bili, drugovi moji sa Akademije! Jednoga dana doneo sam monografiju dela Žorža Braka. Oni nisu nikada videli kubističke slike i nijedan učenikAkademije nije imao nameru da ovo slikarstvo shvati ozbiljno. Jedino je profesor anatomije, čiji je duh imao nešto malo više naučnog u sebi, zamolio da mu posudim tu knjižicu. Priznao je da nikada nije video kubističke slike, ali mu se činilo da treba poštovati čak i ono što ne razumemo. Od trenutka kada se takve stvari štampaju crno na belo, znači da za to postoji dobar razlog. Sutradan ujutru vratio mi je knjigu. Pročitao je uvod, koji je prilično dobro razumeo. Da bi mi to dokazao, naveo mi je nekoliko primera nefigurativnih prvenstveno geometrijskih slika iz prošlosti. Ja sam odgovorio da to nije baš isto, i da kubizam sadrži u sebi crtež koji se veoma približava figurativnom. Profesor anatomije je ispričao svojim kolegama koliko su originalne i inteligentne moje estetske ideje. Svi su počeli da me smatraju nekom vrstom natprirodnog bića. Ova pažnja kojom su me okružili probudila je ekshibicionizam mog detinjstva. Pošto oni nisu mogli ničemu da me nauče, mislio sam da treba ja da im objasnim šta je to „ličnost". Uprkos iskušenjima nastavio sam da se primerno ponašam: nikada nisam izostajao sa časova, bio sam pun poštovanja, radio sam deset puta brže i deset puta bolje svaki predmet od najboljeg učenika u razredu. Međutim, profesori nisu mogli da se odluče da me smatraju „umetnikom". On je veoma ozbiljan govorili su veoma vešt i uspeva u onome što naumi. Ali, hladan je kao led, u njegovim delima nema emocije, jer on nije ličnost. On je racionalan i, bez sumnje, intelektualac. Za umetnost treba imati srce! Prošla su četiri meseca od mog dolaska u Madrid i ja sam nastavio da živim isto onako metodično, trezveno i marljivo kao prvih dana. Bolje rečeno, ove osobine pretvarale su se kod mene u asketizam. Zeleo sam da živim u zatvoru, i da sam tamo živeo, nijednog trenutka ne bih zažalio ni za jednom česticom svoje slobode. Na mojim slikama sve je postalo strože. Pripremao sam platna natapajući ih preterano debelim slojem boje i lepka. Na tim gipsastim površinama naslikao sam za vreme prva četiri meseca boravka u Madridu dva kapitalna dela, upečatljiva kao neki autodafe. To je i bio autodafe, jer je podloga od lepka popucala i moje slike su se raspale. Međutim, pre nego što su propale, bile su otkrivene i zajedno sa njima otkrili su i mene. Studentski dom je bio podeljen na grupe i podgrupe. Jedna od tih grupa smatrala je da pripada književnoj i umetničkoj avangardi, nonkomformistima. U njoj su već klijale katastrofalne mijazme posleratnog perioda. Ta grupa je nasledila jednu malu negativističku i paradoksalnu tradiciju od jedne druge grupe literata i slikara koji su sebe nazivali „ultrašima" i upotrebljavala jedan od onih „izama" koji su rođeni kao posledica zbrkanih evropskih uticaja. Oni su, manje ili više, bili u vezi sa dadaistima. U ovoj grupi iz doma nalazili su se Pepin Belo, Luis Bunjuel, Garsija Lorka, Pedro Garfijas, Euhenio Montes, R. Barades i neki drugi. Od svih koje sam u to vreme upoznao, samo će se dvojica uspeti do vrha: Garsija Lorka u pesništvu i drami i Euhenio Montez u oblasti duše i inteligencije. Jedan je bio iz Granade, drugi iz Sen Žan de Kompostela.