„Vaše ime još jednom?“ „Da l’ se vi zajebavate?“ Mirnoćom koja kida živce, ona ponovi zahtev da joj da ime. Psujući, on baci telefon na sedište kamioneta kako bi obema rukama zaobišao jedan spori kombi.

„Vaše ime još jednom?“ „Da l’ se vi zajebavate?“ Mirnoćom koja kida živce, ona ponovi zahtev da joj da ime. Psujući, on baci telefon na sedište kamioneta kako bi obema rukama zaobišao jedan spori kombi.
Proleteo je kroz crveno, stiskajući sirenu kamioneta. Rejeva sreća se promenila, a sve zato što je ubio Mudija. Sigurno postoji neka veza, jer su tada stvari počele da idu kako treba za njega. Isprva, pobegao je dvojici pandura koji su se pojavili kod njega. Krv jednog od njih mu je još bila na odeći, zajedno sa mrljama kojima ga je isprskao Mudi. Čini mu se da nije ubio pandura, ali nije se zadržavao da to proveri. Izbegavši metak drugog pandura — što je opet bila dobra sreća — projurio je kroz dupleks i izašao na stražnji izlaz, još dok su se ostali policijski automobili uz cičanje guma zaustavljali spreda. Dugo je živeo u ovom komšiluku, tako da je znao vijugave ulice dobro, znao je koje su ćorsokaci, a koje su pružale brzi izlazak iz lavirinta, čak i za onog koji se kreće pešice. Tako je, bato. Sreća je definitivno bila na njegovoj strani. Trčeći između kuća i preskačući ograde, stigao je do lokalne pijace gde se nalazila i jedna mala lekarska ordinacija. Znajući da osoblje ovih malih urgentnih klinika uglavnom radi prekovremeno, i pretpostavljajući da ovako rano izjutra neko sigurno tek počinje, utvrdio je da još satima neće primetiti da im je automobil ukraden. Sačekao je iza kontejnera sve dok jedna mlađa žena u lekarskom mantilu nije stala na parking za zaposlene i ušla na stražnja vrata. Provaljivanje u njen automobil je bilo mačji kašalj. Da li je on jedan srećan kučkin sin, ili nije? Za nekoliko minuta otkako je izašao iz dupleksa, već je bio kilometrima daleko od njega. Napaljen. Ushićen. Željan da prospe još krvi. Krvi Belami Prajs. Otkako je matori umro, boravila je sa svojom pomajkom u njihovoj porodičnoj kući. Rej odluči da mu to bude odredište, misleći da će se ona na kraju ipak pojaviti tamo. To što se provezao pored nje danju dalo mu je priliku da planira kako bi mogao da prođe kroz kapiju i uđe na imanje. Biće duplo teže sada kada je patrolni auto stajao ispred kapije. Ali opet, sreća mu se osmehnula. Slučajno je bio baš u jednoj od izviđačkih vožnji kada je Dentova crvena korveta izašla na kapiju. Bio je sam, što je značilo da je Belami unutra i, zasad, nedostupna. Rej odluči da prati Denta. Kada je ovaj parkirao auto i ušao u Starbaks, Rej shvati da ne samo što je srećan već je i briljantan, pošto je uvideo odgovor na problem kako da prođe kroz tu prokletu kapiju. Ostavio je auto koji je ukrao ranije na susednom parkingu, i poslužio se Dentovom sjajnom mašinom. A onda, kao da ga dobra sreća već ne prati, počelo je da li je kao iz kabla, što će policajcima kod kapije otežati da vide ko se nalazi za volanom korvete. Da bi im bilo još teže da vide u auto, Rej je uključio farove na dugačka svetla. Bilo je toliko lako da mu je došlo da se nasmeje. Dva pandura koja su mahnula Dentu 264 kad se izvezao mahnula su i Reju kad je stao kod kapije, koja se otvorila i pre nego što je on sasvim stao. Abraka-jebeno-dabra. Sigurno su pandurima dali daljinski upravljač kako bi mogli da kontrolišu ko ulazi i izlazi. Ulazak u kuću nije predstavljao nikakav problem. Belami je sama istrčala da ga dočeka. Imao ju je u čvrstom zagrljaju pre nego što je shvatila da on nije Dent. Izgleda da je bila i previše šokirana da bi vrištala, što je bilo odlično. To mu je uštedelo trud da je odalami. Nije želeo da izgubi svest. Želeo je da bude budna i užasnuta. Ali kad ju je podigao i krenuo uz stepenice noseći je, ona je počela da se opire. „Ne, molim te, pomajka mi je gore.“ „Stići ću i do nje. Dve po ceni jedne. Ali prvo ti.“ Udvostručila je snage da se izmigolji iz stiska i solidno ga šutnula u cevanicu. Toliko ga je bolelo da ju je, čim su prešli prag i on zatvorio vrata, bacio toliko jako da je pala ničice na pod od kamenih ploča. Užasan bol prosekao je Belami u ramenu i kuku, gde je primila najjači udarac. Ali nije imala vremena da se zamajava bolom, jer je Rej već trgao nož iz korica. Preteći je mahao njime prema njoj i ona vide da je oštrica već isprskana osušenom krvlju. Mudijevom? Puls joj je punio donji deo grla dok joj je prizor njegovog presečenog vrata preplavljivao um. To će Rej učiniti i njoj ne bude li ga sprečila. Iscerio joj se i napravio dva troma koraka napred. Ona podignu ruku. „Slušaj, Reju, ne želiš ti ovo da uradiš.“ „Đavola ne želim. Ti si ubila Suzan i pustila...“ „Ne. Nisam ja.“ „Čuo sam te. Krio sam se u tvom ormanu kad si to priznala. Trebalo je tada da te ubijem.“ Krio u njenom ormanu? Nije trošila vreme da to shvati. Zamuckujući, reče: „Nisam ubila svoju sestru, ali znam da je ni tvoj brat nije ubio. On je bio nevin. Svima ću reći da je nevin.“ „Prekasno je za to.“ „Znam“, kaza ona vlažeći usne. „Niko ništa ne može da učini zbog toga što mu se dogodilo. Ali hoću da ljudi znaju da je nepravedno poslat u zatvor. I prema tebi su bili nepravedni. Hoću svima o tome da pričam. A to neću moći ako me ubiješ.“ „Ubiću te.“ Pružio je ruku dole, zgrabio punu šaku njene kose i podigao je vukući je za nju. Ona je vrisnula od bola, i uradila jedinu stvar koju je znala. Snažno ga je udarila kolenom u prepone. Pogodak nije bio direktan, ali njegov stisak lagano popusti, dovoljno da mu se otme. Potrčala je prema stepenicama. Kad bi uspela da se zaključa u Olivijinu sobu dovoljno dugo dok stigne prva patrola, postojala je šansa da obe prežive. Ali i dalje je bila daleko od drugog sprata kada joj se Rejeva ruka zakačila oko struka. Gurnuo ju je ničice na stepenice i snažno seo na nju, isteravši joj vazduh. Pljesnuvši dlanom o njeno čelo, povukao joj je glavu unazad na svoje rame. Osetila je oštricu njegovog noža na mekom mesu pod viličnom kosti. „Rekao sam ti da ćeš zažaliti.“